Prezime autorke romana Plen je super primer za brzalicu. Istražujući kako se originalno čita ovo ime, a potom i šta znači naučio sam i o načinu kako se na Islandu dobija ime i šta ono znači. Hvala Irsi na tome. No, da se vratim na temu – hvala Irsi i na svim jezama koje su mi podilazile pod kožu prethodnih dana.
Roman Plen možda na prvi pogled nema korice koje su efektne u smislu jarkih boja koje će odmah privući čitaoca, poput, npr. Dokazovih romana Non-Ui ili Leto kad je mama imala zelene oči. Sam dizajn jeste dobar, ali možda neće biti toliko upadljiv na prvu poput korice za spomenute dve knjige. I usudio bih se da kažem da je ovde slučaj Što u izlogu, to i u radnji. A pod tim mislim da ovo nije roman koji će vas odmah osvojiti, koji će vas na prvim stranicama kupiti i uzeti pod svoje. Njegova lepota se krije ispod, posle mnogo pročitanih strana.
Irsa je majstor svog zanata, to je potvrđeno. U prethodna dva romana koja sam čitao od nje znam da mi se krv ledila u žilama od zločina koje je smislila i opisala. Ovog puta sami zločini kao takvi nisu u centru pažnje, ali krv će lediti u žilama. Pogodilo se da roman čitam baš dok su i kod nas niske temperature i ne usuđujem se da zamislim atmosferu koja je okruživala glavne likove ovog romana. Verujem da je u njihovim uslovima bio još veći minus, da su vremenske neprilike bile daleko gore. Ali sama temperatura kod nas dok čitam ovaj roman mi je mnogo pomogla da bolje osetim sam roman.
Radnja se prati kroz tri priče, jedna se dešava sedam dana ranije kada grupa turista dolazi u zabačeni deo Islanda. Drugi i treći tok je iz sadašnjosti, jedan iz ugla devojke koja učestvuje u potrazi za spomenutim turistima kao deo spasilačke ekipe volontera, a drugi iz ugla radnika radarske stanice. I ne da se sve ti priče stapaju u jednu i daju ceo smisao, nego se jezivo stapaju u jednu celinu. I verujte, do poslednjeg poglavlja nećete znati šta vas je snašlo. Taman kad budete pomislili da je to, da ste razumeli sve, uslediće poslednji šok.
Ledeno jeziva priča kakvu odavno nisam čitao. Irsa fantastično opisuje atmosferu koja okružuje aktere, ali i samu radnju. Generalno, nema puno dešavanja i akcije, ali ta napetost i tenzija koju ona stvara i polako podiže je stravična. I Irsa je uspela da to bude maestralno. Plen ostavlja bez daha, bez obzira što se sama radnja odvija sporije od mnogih drugih trilera.
Ovo je psihološki triler u kom je akcenat na toj tenziji i napetosti. Nešto nije u redu i mnogi se hvataju u čudnim situacijama koje pokušavaju sebi da objasne. Deluje kao da postoji neka viša sila koja utiče na ljude. Ili su neki ljudi postali nevidljivi? Ili, ipak, na Islandu postoje duhovi? Ili je možda neko samo skrenuo s uma? Sve će vam ovo prolaziti kroz glavu, a Irsa je do samog kraja romana uspela da me ubedi da poverujem u neke stvari u koje nisam verovao.
I sama činjenica da ovo nije klasičan triler, već je akcenat na psihološkom stanju glavnih likova može zasmetati čitaocima. Radnja se odvija sporo. Čak sam i ja na momente pomislio da postoje delovi koji su tu bespotrebno i bez kojih se može. Kao da je autorka ubacivala neke dodatne samo da bi imala veći broj strana. Ipak, na kraju mi se čini da se sve to složilo u jednu dobru celinu i da više nekih sitnica koje je provlačila su na kraju došle na svoje mesto i imale smisla. Drugim rečima – pažljivo čitajte Plen.
Један одговор