Udovica je jedna od onih knjiga koje i nisu morale da vam se dese. Nije ona loša, ali meni jednostavno nije legla. Prvo, sinopsis uopšte ne odgovara. Tačan je on, i sve navedeno je ok, ali ne otkriva glavnu radnju oko koje se cela priča vrti. Doduše, Fiona je želela (što i piše u uvodu) da istraži šta se krije u glavi supruge optuženog za neki zločin.
Svako poglavlje naslovljeno je iz ugla kog lika se posmatra i vreme. Postoje vremenska tumbanja na godine i mesece što zahteva malo pažnje da se pohvata, ali se slika lako sklapa. Tako da to i nije teško ispratiti.
Knjiga ima 357 strana i mislim da je malo previše razvučena. Ima knjiga koje imaju i po 700 strana a nekako ti je malo, a ovo je jedna od onih za koju misliš da je mogla da se napiše i na malo manje strana.
Tema knjige jeste odnos između supružnika, ali tu se radi i o otmici jednog deteta. Kako je knjiga pisana iz ugla novinarke koja prati slučaj, detektiva koji je na slučaju i supruge optuženog za otmicu čitalac može da ima uvid u to kako stvari funkcionišu prilikom dešavanja nekih zločina i kako mediji mogu da utiču na rešavanje slučaja. Ocena je osrednja, kao što je i ovaj triler. Za razliku od Karizija kog preporučujem svima, mislim da ću i sam zaboraviti na ovaj roman. Jedino još što bih tu pohvalio jesu korice, koje su mračne a opet lepe.
