Ko čita moje imresije o knjigama zna da sam uz Karizija počeo da čitam trilere i da Karizija obožavam. Njegove knjige kupujem na neviđeno, čak ni sinopsis ne čitam. Tako je i vest da izlazi Igra šaptača dočekana sa puno radosti. Sreća nismo puno čekali do objavljivanja.
Većina najviše voli Šaptača (dok ja Dečak od stakla) i ostale knjige im budu blaže. Ova knjiga je jedna od njegovih boljih. Zaista, ima nekoliko veoma neočekivanih obrta. Iako sam čitao nečije utiske i bio upozoren da ima obrta, tokom samog čitanja sam zaboravio na to pa sam se svaki put iznenadio.
Karizi se ovoga puta bavi opasnostima koje dolaze sa interneta, na neki način. Glavna je određena video igra. Poenta je da na internetu možeš biti ko god želiš i da nekad zaboravimo na to. Iako je sama igra malo starija ova knjiga itekako prati to moderno doba i sve to isto važi i za današnjicu.
Sam lik Mile meni je iritantan (i jedna je od retkih glavnih likova koji me toliko iritira) i više bih voleo da Karizi napiše još knjiga o Markusu i Sandri, ali nije da se pitam! Bez obzira na to karakterizacija likova je dobra. Istina, neke delove Karizi ponavlja kroz knjigu pa to nekom može da zasmeta. Isto tako ukratko spominje događaje iz Šaptača, ali opet bi bilo potrebno da se Šaptač pročita pre ove za bolje dojmove.
Rečenice tipa “uzela je neki stari telefon sa tastaturom” ili “popila je ko zna koju flašicu vode”. Okej, mogu da zamislim i stari telefon i desetu flašicu vode. Ali mislim da je, kao neko ko je napisao knjigu, mnogo bolje i efektnije konkretizovati u smislu popila je sedmu flašicu vode ili uzela je staru Nokiju. Nekako ovako imam utisak kao da samom piscu fali malo mašte, pa eto neka pisac sam upotpuni. Možda je ovako i bolje, jer svaki čitalac će imati svoju verziju priče. Meni se lično takvi neodređeni momenti ne dopadaju.
