Već sam navikao na Karizijev stil pisanja, tako da mi je Šaptač prijao. Ono što prati sve njegove knjige u većoj ili manjoj meri jeste osećaj jeze dok ih čitate. Mnogo je dobar narator i tačno zna koliko, kada i kojih informacija da da o nečemu. Savršeno drži pažnju. Na primer, scena u kojoj jedan od aktera ulazi u mrak da istraži neku prostoriju u potrazi za dokazima je toliko napeta da ne možete da sedite mirno dok čitate knjigu, prosto igrate i halapljivo gutate svaku novu reč da saznate šta će se desiti.
Čitajući silne recenzije i utiske o ovoj knjizi svi su spominjali kako je Šaptač najbolje Karizijevo delo. Meni, da budem iskren, je tu negde rame uz rame sa Dečakom od stakla. Ima dosta neočekivanih obrta i posebno kraj je nešto čemu se ne nada niko, bar ne u potpunosti, ali valjda je to već naviknutost na Karizija. Svakako, biće šokova tokom čitanja.
Iako je cela knjiga u trećem licu nekako se cela prikazuje iz ugla Mile Vaskez. Zanimlijvo je da cela knjiga priča tri priče, zapravo, koje se na kraju stope u jednu. Dobro portretisanje likova je ono što čini da možemo dobro da ih zamislimo, kao da su tu negde.
Još jedna pohvala za Karizija jeste da iako se ne spominje nikakvo konkretno mesto, ne postoji geografska odrednica gde se radnja dešava, to se i ne oseti da fali u knjizi. Cela priča je lepo zaokružena i kompletna.
5 Одговор