I posle skoro godinu dana sam ponovo čitao Karizija. Ovaj put malo sa zakašnjenjem u odnosu na datum izlaska knjige, zato što sam pročitao bar desetak utisaka na instagramu i nekako mi se nije dalo da je čitam i ja tada. Utisci su uglavnom bili osrednji, tj. da je početak dobar a kraj loš i da to nije onaj pravi Karizi. I onda nisam imao nikakva očekivanja od same knjige. Mada, za razliku od te većine meni se knjiga zapravo dopala i svrstao bih je u top3 Karizijeve knjige (nakon Dečak od stakla i Šaptača). Kako i zašto ne znam, možda jer odavno nisam čitao nikakav triler koja je mešavina trilera sa hororom. Nekako mi je Kuća glasova uzbudljiv, a na momente mi je bio strašan toliko da sam jedno veče odustao od knjige i ostavio je da nastavim da čitam po danu.
Pročitao sam sve Karizijeve knjige koje su prevedene kod nas, neke su mi bile slabije, druge jače. Karizi definitivno ume da piše i neretko se dešava da u knjizi postoji scena koju čitate i hvata vas jeza i plašite se, a opet ste gladni saznanja šta će se desiti i nastavljate napred. Karizi ovde već od prvih stranica (ako ne računamo uvodno poglavlje koje je osvrt na zločin) uvlači čitaoca u taj svet sa novim glavnim likom kog nismo do sada imali. Meni je cela ta postavka priče bila uzbudljiva. Ovde nemamo policiju, krv, ubistvo i sve ono što se zatekne na prvih 20ak strana nekog krvavog triler romana.
Knjiga se vrlo lako čita, nema puno strana. Može da se pročita za dan ili za dva laganija popodneva. Likovi su vrlo moćni, i pozitivni i negativni. Postojalo je nekoliko obrta koje nisam predvideo i zato mi je uživanje bilo još veće.
Nakon dve trećine knjige sam počeo da naslućujem neke stvari i neke sam predvideo, ali opet nisam uspeo sve da predvidim. Bilo je tu nekoliko fascinantnih obrta i nepredvidiv završetak. Posebno je super opisan negativan lik, pa oni koji vole vožnju kroz mračne predele će sigurno uživati.
O samoj radnji ne bih imao da izdvojim ništa specijalno što već nije viđeno u drugim trilerima. Opet, ono što je karakteristično jeste da je ceo roman jedna psihološka igra. Kroz ceo roman se provlači nekoliko jezivih momenata koji izgledaju kao koincidencija, ali u nekom trenutku počinjemo da se pitamo da li je to zaista tako ili tu ima nešto više, odnosno šta više. Do samog kraja ostaje nerazjašnjeno kako je jedna osoba imala silne neke informacije o drugoj osobi. Baš zbog toga, očekujem nastavak ovog romana tj. serijal za Pjetrom, pa pretpostavljam da će odgovori stići u budućnosti.
