Već na prvoj stranici knjige Dete Slobode stiče se utisak u kakvom tonu će biti i ostatak knjige. Puno psovki, totalno realno i iskreno do srži bez sudržavanja. Glavna junakinja, Sloboda, iza sebe vuče bolnu prošlost, ali ni sadašnjost joj nije slatka, prolazi kroz razne borbe. Ono što mi se veoma dopada je njen duh i borbenost nakon svih nedaća. Voleo bih da budem takav, da prosto uvek idem napred (ne ono sa alkoholom).
Iako me na momente knjiga iritira zbog nekih opisa, tj. načina pisanja o nekim momentima knjiga je veoma dobra. Priča izvire, potom se račva u nekoliko reka, da bi se potom na kraju sve slile u istu veću reku (da budem malo metaforički nastrojen). Tačno je dozirano koliko pisac daje čitaocu u svakom trenutku, možete da sumnjate i donosite zaključke sami. Ipak, od priče koja je krenula nisam ni pretpostavljao gde će radnja stići. Zaista, bez reči.
Postoje neki trileri koje više volim, i to moram da priznam. Ipak je meni Karizi trenutno broj jedan. I žao mi je što nesvesno sve druge pokušavam da poredim sa njim. To ne treba da se radi. U svakom slučaju, knjiga je dobra, opušta i uzima pod svoje. Naravno, poslednjih pedesetak stranica se čitaju bez daha i bez pauze. Svakako mislim da je vredi pročitati. Možda ovaj roman nije jedan od najboljih trilera koje ćete pročitati, ali sam siguran da će vas držati uz sebe i okupirati svu vašu pažnju.
