Nakon čitanja ovog romana pokušao sam da se prisetim kad sam prethodno pročitao ovako neki dobar triler. Bilo ih je dobrih u poslednje vreme, poput Nemirne krvi ili Dubine, ali mi se čini da ovako nešto dugo nisam čitao. Ožiljak je jedan brutalan, brz, pun preokreta i fascinantan triler vredan svake pažnje.
Da, ovo je još jedan od onih romana za koji ću vam reći da ovaj roman treba da pročitate. Iz sinopsisa je već jasno da je roman u kom imamo bračni par, pri čemu ona ima prošlost o kojoj on baš i ne zna puno. Pre početka romana imamo tri citata koji nas uvode u ono što će se dešavati u samom romanu. A onda i dva momenta iz prošlosti o ovom bračnom paru. Oba u čitaocu bude radoznalost dovoljno da on odmah okreće stranicu i čita dalje.
Sajmon je IT stručnjak koji je na pragu da zaradi puno. Irina je devojka koju je upoznao preko stranice za upoznavanje i koja mu postaje verenica. Dešava se zločin u koji on biva upleten, a kako vreme odmiče sumnja sve više pada na nju. Naravno, bilo bi dosadno da se ispostavi da je sve baš tako. A za to se pobrinuo Huan Gomes-Hurado.
Moram priznati da za njegova dela nisam čuo, čak nisam siguran ni da sam ih viđao po bukstagramu. Ožiljak sam kupio na akciji još pre skoro tri godine i od tada stoji na polici. Već neko vreme sam je merkao, ali uvek odlagao. I sad mi je žao zbog toga. A posebno mi je žao što vidim da su sve druge ovog pisca rasprodate, jer mi se ovaj roman toliko dopao.
Sama korica je u boji leda, veoma svetlo plava, ponegde i bela. A ta hladnoća leda je hladnoća kojom je i ispričana ova priča. Hladno, oštro, brzo, bez zastajkivanja, bez uzdržavanja, brutalno i direktno. Ovako bih mogao da opišem ovaj roman. Kao što rekoh, Irina je devojka sa mističnom prošlošću. Kroz roman prvo pratimo Sajmona i priču iz njegovog ugla. Povremeno dobijamo epizode iz prošlosti, iz Ukrajine, u kojima čitamo o devojčici koja je pobegla od kuće u momentu dok su joj ubijali porodicu. Upoznaćemo i jednog Avganistanca. A onda i jednog Borisa. I sva ta upoznavanja možda na prvu deluju veoma nepovezano i pomalo „Šta će sad ovaj tu?“ ali vremenom će se to sve povezati u jednu savršenu celinu koja ostavlja bez daha.
Na više delova sam zastajkivao i čitao iznova već pročitane redove da se uverim da sam pročitao dobro. Više puta sam okretao stranice nazad sa onim „ček’, ček’“ utiskom. Više puta sam se zaustavio od šoka. I sve to vreme sam želeo da progutam ovaj roman da što pre stignem do kraja i otkrijem šta se dalje dešava. Ožiljak je pun obrta, posebno ti skokovi sa jedne osobe na drugu, kad dobijate širu sliku o svim događajima. I taman mislite da ste shvatili, ipak niste. Sve je nekako tako savršeno uklopljeno.
I svega čega se dotakao autor mi je delovalo skroz verno prikazano. A dotakao se mnogih stvari, i u Ukrajini, i u Sjedinjenim Državama. Baš mi deluje kao dobro potkovana priča zasnovana na realnim događajima. Jedino što mi je pomalo neverovatno jeste Sajmon u određenim momentima. Iako predstavljen kao pomalo smotan ipak u ključnim momentima uglavnom postiže ono što i mislimo da treba. Nekako mi je to delovalo totalno neverovatno.
I još jedna stvar u vezi Sajmona – iako ne voli kad neko priča o njegovom bratu ipak moram da spomenem Artura. Artur nije mnogo zastupljen u romanu, povremeno se pojavljuje. Ipak, u tim momentima mnogo saznajemo o njemu. I dopada mi se kako je pisac predstavio odnos Sajmona prema Arturu. Bilo mi je nekako veoma dirljivo.
Jedno je sigurno – ovih četiri stotine stranica se i ne osete. Ožiljak toliko uvlači u sebe da se čita brzo, gotovo bez daha i da će priča oduvati. Triler kakav skoro nisam pročitao i zavrzlama kojoj se nisam skoro tako oduševio. Od mene sve preporuke.
