Kada se najavljuje neka knjiga kod nas i kroz najavu se doda kako je osvojila neku nagradu (ili neke nagrade) onda očekivanja budu malo veća. Ili je tako bar u mom slučaju. Roman Moja sestra serijski ubica nije ispunio ta moja očekivanja, nažalost.
Ovo nije obiman roman, čak je i sam stil pisanja pomalo štur. Radnju pratimo iz ugla Korede koja manje-više o svemu priča sažeto i precizno. Kao da se plaši da bi jedna ili dve rečnice više bile previše. Zbog takvog „sažetog“ načina pisanja nekako nisam mogao da se osetim blisko sa bilo kojim likom, previše mi je sve bilo sterilno.
Ono što će nekom možda prijati je što nema zadržavanja na detaljima, radnja se brzo odvija, život ide dalje i prosto roman se može pročitati za dva popodneva (ili jedno, ako ste baš rešeni). Nema dosadnih i nepotrebnih delova. Ipak, to što nema viškova ne ostavlja utisak da je sve što je napisano potaman.
Ono što je možda najbitnije kod ovog romana jeste moguća diskusija nakon istog o Korede i Ajuli. Korede iz jednog ugla možemo pravdati za postupke, ali opet sa druge strane ni to nije čvrsta kula. O Ajuli ne bih previše pisao jer gotovo da ništa lepo nemam da kažem. Ono što mi je ostalo misterija jeste da li je Ajula zaista toliko naivna ili ipak toliko svesna svega i veoma prepredena. Možda bi se za ovaj roman moglo reći da opisuje koliko sestrinska ljubav može biti jaka.
Ovo nije klasičan triler i spada u red onih knjiga koje su vrlo „pipave“ u smislu da se vrlo lako nekom mogu dopasti ili ne dopasti. Najbolje je pročitati je bez očekivanja, možda u tom slučaju bude bolja.
Ne mogu a da ne spomenem i meni dragu osobu, Milicu (@bymilicas), jer su nam se utisci o nekoj knjizi po ko zna koji put poklopili. I u budućnosti verujem da ćemo imati onih Čitao/la sam da ne moraš i ti.
