Ni sam ne znam zašto sam dopustio da prođe dosta vremena od poslednjeg Karizijevog romana koji sam čitao, pa do ovog. Kuća bez sećanja je nastavak priče o uspavljivaču dece Pjetru Gerberu, o kojoj smo čitali u romanu Kuća glasova.
Prošlo je itekako vremena od kad sam čitao Kuću glasova i moram priznati da nije bilo jednostavno. Mučilo me je što se ne sećam pojedinosti iz prvog dela serijala. Sećam se glavnih stvari i klijenta iz prvog romana, ali nesumnjivo su ova dva romana dosta povezana, tako da je moja topla preporuka da ih čitate u relativno kratkom periodu između.
Sećam se da za prvi roman čitaoci uglavnom nisu bili zadovoljni krajem romana. Ovim će biti zadovoljni još manje. Ako je na kraju prvog dao naznake za nastavak, Kuća bez sećanja se završava tako da je neminovno da će biti bar još jedan nastavak. I to se tako završava da prosto gorim od želje da saznam šta se dalje dešavalo. Iz prvog dela imamo Hanu, koja je (na neki način) dobila pojačanje i sada čekamo razvoj situacije.
Sam roman kao roman je meni odličan. Definitivno jedan od najjačih Karizijevih romana. Više puta me je podilazila jeza u toku čitanja. Gotovo da sam se plašio da okrenem stranicu i čitam sledeći korak. Posebno mi je strašan način na koji zločinac stupa u kontakt sa drugim ljudima. Ne sećam se kad sam tako, gotovo bez daha, čitao neki roman. Neverovatna mi je ta mogućnost da te nekoliko toliko okruži.
Ovaj roman je više misterija nego triler. Ne postoji krvavi zločin koji se istražuje. Ali zato ono što je predmet istraživanja ovde je daleko jezivije. Prvi deo je strašan, ali ovaj mi je još strašniji bio. I uživao sam u svakom trncu koji mi je ovaj roman probudio. Mislim da je dovoljno da kažem da sam ceo roman pročitao u roku od 24 sata.
