Verujem da svako ko je pročitao knjigu Bez izlaza od Tejlora Adamsa da je bez razmišljanja kupio i Na nišanu (naravno, ako mu se ona dopala). Ono što sam očekivao da ću dobiti to sam i dobio. I zaista, kao i prethodni i ovaj roman je nabijen tempom, cela radnja se dešava u svega nekoliko sati da radnju pratimo skoro iz minuta u minut.
Ono što je primetno jeste da autor da gram nade pa onda oduzme deset. Taman pomislite da su šanse na strani mladog bračnog para, onda se situacija preokrene i sve tako u krug. Imaju dve flašice vode, ali su one od 330ml, ali kupili su paket od 48 flašica. Oooops, ostalo ih je __ (neću reći koliko). I cela knjiga je takva. Malo da nade, malo više uzme. Logično, pošto vidite da knjiga ima 250ak strana znate da će bar jedno ostati živo do pred kraj, samo je pitanje šta će se sve u međuvremenu desiti.
I tu nastaje manji problem. Meni lično je od jednog trenutka (negde oko polovine knjige) već priča postala usiljena, pomalo nerealna. Ne kažem, ako ste stvarno u životnoj opasnosti i šanse postoje da preživite vi ćete najverovatnije da grabite i rukama i nogama da uspete, borićete se na sve moguće načine. Ali bilo je više momenata kada sam pomislio “Ma daaaaj, čoveče!”, toliko mi je to nerealno bilo. Opet, nisam prošao tako nešto pa ko sam ja da sudim o tome?
Možda bi bilo malo bolje da je bar prvih 100ak strana priča imala neki bolji uvod i razradu u smislu glavnih likova, a onda na nešto manje strana od koliko ih knjiga ima da se dešava sve ovo što se dešava. Takođe, na momente mi je bio problem da zamislim scene koje autor opisuje u smislu gde se ko nalazi, u kom položaju itd. To mi se do sada retko dešavalo da imam taj problem sa vizuelizacijom scene. I bilo je više bespotrebnih pasusa za koje mi je delovalo kao da su tu samo da popune broj strana knjige da ne bi cela priča ispala jedan poduži esej.
