Roman Slepi miš mi stoji na policama četiri pune godine. Još tada su dela koja je napisao Ju Nesbe bila hvaljena kod nas. Kažu da nije neophodno čitati romane redom, ali ja nekako volim da čitam romane hronološki. Osim ako sam autor nije drugačije zamislio taj redosled. A kako sam želeo da i sam vidim u čemu je draž njegovih dela, krenuo sam od početka serijala.
Rekao bih da je Ju Nesbe sa razlogom hvaljen. Bar ovaj roman nije jedna tralala pričica za koju sam jedva čekao da se završi. S obzirom da je roman napisan još 1997. godine, veoma mi je zanimljivo što nema toliko mobilnih telefona. I zaista čudno je čitati roman u kome još uvek fiksni telefoni igraju „glavnu ulogu“ u komunikaciji. O internetu neću ni da pričam.
Naravno, trileri se pišu odavno. Ali uvek me raduje kad neko nađe novi način da vas zaintrigira ili oduševi u žanru koji ste više čitali i koji volite. Iskreno se nadam da su i njegovi ostali romani ovakvi i onda sam siguran da ću uživati u njima. Ono što po čemu se Slepi miš razlikuje jeste da pored krvi ima i mesa, odnosno nije samo sam zločin u fokusu, već saznajemo nešto i o glavnom junaku, Hariju Huleu. I to me je podsetilo na romane koje je Dž. K. Rouling pisala pod pseudonimom Robert Galbrajt.
Na nekoliko mesta pojedine scene mi nisu bile najjasnije. Čitao sam ih po dva ili tri puta kako bih razumeo šta je autor hteo da kaže. Čak nisam bio siguran ni da li je to realnost ili nešto što Hule sanja, jer je Nesbe pravio male digresije u Huleovu prošlost. Tako da se dešavalo da me to omete prilikom čitanja. I zbog toga ocena nije najviša.
Druga stvar, za koju nisam siguran da mi se ikad ranije desila, bila je da sam u dva momenta pre kraja imao utisak da će se ceo roman završiti u narednih dvadesetak stranica. Kako sam držao fizički primerak knjige u rukama jasno mi je bilo da ima još mnogo više do kraja. Ali nekako je sama radnja delovala tako kao da će se počinilac ubrzo otkriti, pa sam se pitao šta je sa tim preostalim stranicama, o čemu li se tu radi.
Naravno, na kraju sam shvatio da je Nesbe ipak pripremio jedan obimniji triler pun sitnih detalja za potpuno uživanje. I u više navrata su neke sitnice koje su tek spomenute bile bitne kasnije u toku radnje. Tako se dešavalo da listam stranice unazad tražeći tu jednu rečenicu. Ipak, i pored toga moram da priznam da sam uživao u romanu. Nije jedan od onih koji me je uzeo pod svoje i nije mi dao da ga ispustim do kraja, ili da me je na momente toliko uplašio da mi se srce ubrzalo u grudima. Ali jeste jedan od onih romana koji će zadovoljiti ljude koji vole trilere. Više puta sam čuo da Slepi miš zapravo i nije među boljim delima koje je napisao Ju Nesbe, tako da mogu da zamislim šta me sve čeka u budućnosti.
