Kariziju sam na mnogo čemu zahvalan i zauvek ću biti. Shodno tome, roman Ja sam ponor sam kupio iako nisam čitao o čemu se radi. Čini se da je Karizi majstor svog zanata i zaista ume da zamrsi i zamisli priču, a potom je prenese na papir veoma dobro i uvek se obradujem kad vidim da izlazi nešto novo od njega.
Mislim da sam u manjini onih kojima njegov roman Šaptač nije omiljeni (već je to Dečak od stakla), ali se uglavnom slažemo da je on vrsni poznavalac trilera i da ume da te naježi kao retko ko. Nažalost, u ovom romanu mu to nije pošlo toliko za rukom.
Ja sam ponor je roman u kome se provlači tematika ucene golišavim sličicama, ali i lošeg odnosa roditelja sa malom decom tj. lošeg postupanja roditelja sa malom decom. Obe ove teme su nekako načete. Karizi ih koristi za svoju radnju i spominje koliko mu odgovara, pa ostavlja puno prostora čitaocu da razmišlja o tome, sistemu, kako se treba boriti sa nekim stvarima. Može se reći da je poenta svake knjige da nas natera da razmišljamo o nekoj temi, ali bih voleo da je ovde ubacio malo više mesa što se tiče tih tema pa da čitalac može malo bolje da zagrize.
Tu su, naravno, dve priče koje na izgled nemaju zajedničkih tačaka, ali vremenom čitalac otkrije njihovu vezu. I moram da priznam da mi se desilo da sam posumnjao u tu vezu negde pri polovini romana i ispostavilo se kao tačno, što me malo razočaralo. Volim kad nisam u pravu i kad me autor šokira na neki nov način, pa da se čudim Kako se ja toga nisam setio? A ovo je možda prvi put da sam otkrio jednu od većih veza kod Karizija.
Već kraj prvog poglavlja stvara izvesnu jezu, ali nedugo potom shvatamo u čemu je caka sa tim zelenim vratima. Ipak, javiće se novo pitanje i ono traje gotovo do kraja romana. I kroz roman će biti još nekih jezivih detalja, poput rajsferšlusa. Ali nekako nije mi bilo dovoljno. Odnosno, hoću da kažem da je Karizi umeo daleko više da me zaplaši, zastraši i naježi. Ovo je, nažalost, jedan od lošijih romana od Karizija koji sam pročitao.
