Kada me neko pita za preporuku trilera uvek je prvi roman koji spominjem DNK od Irse Sigurdardotir. Obavezno napomenem kako sam jedino u tom romanu čuo za neka ubistva tj. načine kako su izvršena i da me je to oduševila. I obično se onda zapitam da li je ovo zvučalo kako treba. Ali da, Irsa je autor koji piše malo drugačije i u čijim knjigama može da se čita o nekim manje tipičnim načinima ubistava. No osećaj jeze ne izostaje, a tako je bilo i sa njenom knjigom Oproštaj.
Oproštaj je treći roman iz serijala u kome su glavni likovi Huldar i Freja, njih smo već dobro upoznali, a tokom ovog romana nastavljaju da sarađuju. Ni ovog puta ubistva neće biti prijatnija (ako se ikako može upotrebiti ova reč) u smislu nije baš nešto što čitamo svaki dan u trilerima. Nivo brutalnosti daje na tom osećaju izuzetno, a posebno i neka vrsta osećaja jeze kako roman odmiče.
Već u prvom poglavlju „prisustvujemo“ sceni ubistva tinejdžerke na njenom radnom mestu, u bioskopu. I zbog ovog poglavlja mi nije bilo najprijatnije da idem u bioskop prošle sedmice. Elem, već u tom prvom poglavlju se susrećemo sa velikom brutalnošću, ali i mislima stradale devojčice. Te misli nam jasno indukuju da je određen tip ličnosti za koji bismo mogli da kažemo da nije baš primer dobre devojčice. No, nisu ni takve da možemo da opravdamo ono što joj se dogodilo.
Takvo prvo poglavlje samo budi radoznalost zašto je ta devojčica doživela to što je doživela. A onda će klupko početi da se odmotava. I ovo je pravi primer romana koji, iako jeziv na momente, ima i onu stranu gde edukuje. Može se reći da su glavne teme romana vršnjačko nasilje ali i sajber nasilje. Iako ne želim da diskutujem koje je gore ili bitnije, blagu prednost u ovom romanu dajem sajber nasilju.
Imam utisak (a možda i grešim) da nismo dovoljno osvešćenji koliko sve napisano na internetu može da bude opasno i loše. Svi imaju pravo na svoje mišljenje i, čini se, retki se ustručavaju da ga iznesu. Zapravo je najveći problem što smatraju da je njihovo mišljenje jedino ispravno i spremni su da celu noć ostavljaju komentare onima koji misle drugačije. O sadržaju komentara nećemo, već verovatno svi znamo kakvi mogu biti. Ipak, svest o tome da sve što napišemo ima težinu kao da ne postoji. Sve je to napisano tamo negde, puj pike ne važi. Igrala se deca.
Nije retka pojava da i odrasli ljudi imaju neku vrstu kompleksa ili problema oko svojih naloga i šta kače ili ne kače, neki se ustručavaju, nekima je bitno koliko pratilaca ili pregleda imaju. Kao da se kvalitet osobe meri tim parametrima. I zato je roman Oproštaj važan, jer je danas više nego ikad bitno da osvestimo da društvene mreže, iako su deo naše svakodnevnice, mogu da imaju svoju mračnu stranu i da treba da pazimo kako da ih koristimo.
Na kraju bih se vratio na radnju, a opet nemam želju da otkrivam previše zbog onih koji će tek čitati roman. Neki deo raspleta sam prevideo, ali opet vrlo mali. U više navrata sam bio zaleđen od straha, ali ipak u velikoj želji okretao stranice šta će sledeće da se desi. Na pozadini piše da se ovaj roman čita do duboko u noć i to mogu da potvrdim. U jednom danu sam pročitao gotovo polovinu knjige, toliko drži pažnju. A kraj… Kraj razara, jer otvara više pitanja nego što smo dobili odgovora u romanu.
