Pre izvesnog vremena sam započeo da čitam tetralogiju Smrtonosne mašine i nakon druge knjige (Grabljivčevo zlato) koja mi je bila osrednja malo sam otezao sa trećim delom. Paklene naprave su donele više od očekivanog. I to je najbitnije ovde spomenuti, jer sam i sam razmišljao da li da nastavljam sa čitanjem nakon drugog dela ili ne. Ipak, vredelo je.
Radnja se odvija oko šesnaest godina nakon kraja završetka Grabljivčevog zlata. U samom startu upoznajemo novog lika – Ren, ćerku para Hester i Toma koja je u tinejdžerskim godinama i zaplet se dešava oko sukoba između nje i njenih roditelja. Pomalo kliše, da, ali kasnije u toku romana se klišei baš i neće ponavljati.
Vrlo je zanimljiv uzajamni odnos Ren sa roditeljima. Otac je razume i podržava, dok majka obično ima šta da prigovori. A u rečenicama koje govore šta se provlači Hester kroz glavu saznajemo malo više šta ona misli o svojoj kćerci. Do kraja romana ona će izneti i pred nju šta misli o njoj što je bio jedan jako čudan momenat za mene. Sa druge strane, Tom je i dalje dobrica i bilo mi je žao kad je omanuo u „misiji“ (moram ovako da napišem da ne bih otkrivao previše).
Što se tiče same radnje najuzbudljivija je do sada. Ima najviše dešavanja i obrta i priča se vodi na nekoliko frontova koji se na kraju stapaju u jednu priču. Nekoliko puta sam se i iznenadio obrtima koji su se desili. Ipak, nisam siguran koliko sam oduševljen krajem. Ponovo, kao kad sam čitao Smrtonosne mašine, nisam imao jasna očekivanja kakav kraj priželjkujem i očekujem, ali sam dobio nešto što ne bih pomislio da će biti kraj. Filip je tu napravio materijal za završnicu tetralogije, to je jasno. Ipak, taj razvoj situacije nakon „čudnih susreta“ (kako glasi naslov poslednjeg poglavlja) me i nije oduševio. Jedino se nadam da će završnica biti još bolja od ovog romana.
Један одговор