Čini se da godinu nisam mogao da započnem boljom knjigom. Vitez Sedam kraljevstava predstavlja priču o junaštvu, časti, odanosti, borbi i odsutnosti iste. Naravno, tu je i dosta spletki i izdaje.
Ono što krasi ovu knjigu jeste lakoća čitanja i likovi koje želiš da upoznaš. Kako još nisam čitao Pesmu leda i vatre ne mogu da pričam o Martinovom stilu pisanja i karakterizaciji likova, ali ako se po jutru dan poznaje… Ova knjiga je divna i iskrena. Navijate za Danka iako pravi greške, ali on je iskren i nije pokvaren. Plus, njegov štitonoša me je kupio. Ne znam što, ni čime, ali osvojio je moje srce i moju naklonost.
Znajući da su tri povezane priče o istom vitezu znao sam da će ostati živ (bar do treće priče) i onda u prve dve nisam imao taj strah od njegove smrti (upozorili su me na Martinove knjige – ne vezuj se za likove, Martin ih sve ubija). To je možda mala prednost jer nemate toliki strah za njega. Ali tu ima još dobrih likova koji se vole i za koje sam se bojao.
Iako volim kad knjige imaju kraća poglavlja (nekako mi je lakše psihički da ih čitam) ovde mi nije smetalo što priča uopšte nema poglavlja. Postoje odvojeni delovi, ali toliko se lako priča čita da to ne predstavlja nikakav problem.
Vrlo je verovatno da ću se ovoj knjizi nekad vratiti. Od mene ima najvišu ocenu i najtoplije preporuke. Nadam se samo da će Džordž iznedriti još neku priču o Danku jer me žarko zanima da li je stigao do Zida i kako se tada osećao.
