U poslednje vreme sam rešio da čitam knjige koje imam na policama uz minimalnu kupovinu novih da bih smanjio broj nepročitanih knjiga. Kada sam gledao šta sledeće da čitam shvatio sam da mi se trenutno upušta u neki poznat svet koji sam voleo, pa je odluka lako pala na Hari Poter i Kamen mudrosti.
Ovo mi je već četvrto čitanje Hari Poter knjiga i znam šta će se sve dešavati, a opet mi je bilo lepo da sve to proživim ponovo, jer ma koliko dobro se sećao svega, uvek postoje neke sitnice u knjizi na koje se zaboravi, pa se iznova oduševim. I te sitnice su razlog što više volim knjige od filmova (iako su oni dobro odrađeni).
Pošto je verovatno mali broj ljudi koji nije pogledao ni filmove, suvišno je da nešto dublje analiziram sam roman. Prosto, nekom se ne dopada taj svet, neko je oduševljen. Meni su Hari Poter knjige veoma drage, posebno što je Hari Poter i Zatvorenik iz Askabana “krivac” što sam zavoleo pisanu reč.
Poslednji put sam Hari Poter knjige čitao pre otprilike četiri godine i ne mogu da se setim tačnih utisaka, ali ono što sam prvo primetio čitajući Kamen mudrosti da je stil pisanja pomalo dečiji. Pod tim mislim na to da je baš prilagođeno za decu da lako mogu da razumeju kada budu čitali. I način obraćanja i dodaci u zagradama, sve me je nekako asociralo na to. Ne mislim da je to loše, samo mi je bilo zanimljivo kada sam čitao ovaj roman. Moguće je da je utoliko veći taj utisak što sam u poslednje vreme čitao knjige o Kormoranu Strajku, takođe, romane iz Džoaninog pera, koje su sve samo ne dečije. Opet, nisu istog žanra pa je upitno može li se to i porediti. A opet, Kamen mudrosti je prva knjiga koju je Džoan napisala, tako da verovatno sve ima uticaja.
To je neka stvar koja me je “iznenadila” u smislu da sam na to zaboravio. Možda ga čak ranije nisam ni primetio.
Sama radnja kao radnja je dosta zanimljiva. Ono što mi je posebno drago jesu Vizlijevi i Melfojevi kroz koje možemo da vidimo da novac ne kupuje sve u životu, niti su srećni oni koji imaju silno bogatstvo, a opet ni oni koji nemaju puno para nisu nesrećni, niti im je život loš i bedan. Rekao bih da je Džoan super predstavila to kroz knjigu pokazujući šta su prave vrednosti, i da jedna od njih sigurno nije račun u banci.
Osvrnuo bih se malo i na film, jer sam ga pogledao nakon što sam pročitao knjigu. Generalno o filmovima imam reči hvale, ali neke stvari ne mogu da im oprostim. Ono što se ne čini velika greška u filmu, ali jeste, to je prvi susret Harija i Skrivalice. U knjizi je to opisano kako i treba, međutim u filmu je Hari prvi put dodirne kada ga Drvce upoznaje sa loptama za Kvidič i pravilima. To tu nije toliko važno, ali svi koji su gledali/čitali sve delove znaju da je to veoma bitno u poslednjem delu.
Još jedna stvar koja mi je fascinantna je da prva knjiga nije obimna s obzirom da se upoznajemo sa nekim novim svetom. Džoan je verovatno imala u planu više nastavaka pa prosto nije htela odmah da zatrpa sa mnoštvom informacija. Dobro je odmerila količinu informacija koju će nam dati i zaista je dovoljno čitaocu. Otkrili smo neki novi svet, svašta nešto saznali o njemu i na kraju uživali u jednoj magičnoj priči. Primećuje se da kako koja knjiga sledi da je obimnija i tu bih pohvalio Džoan, što je strpljivo i polako tkala taj svet, pri tom i nas neosetno uvlačeći u isti. Uspela je u tome.
