Roman Priča o providnom kralju sam kupio ubrzo nakon što sam pročitao Uputstva za spasavanje sveta od iste autorke. Već tada sam čuo dosta pozitivnih komentara o ovom romanu, ali i na osnovu već pročitanog od Rose očekivanja su mi, svakako, bila visoka. Ipak, roman je dugo stajao na polici, uglavnom sam ga izbegavao zbog obimnosti. Ali je došao red na njega.
Što se radnje tiče, jasno je već iz sinopsisa da ova dva Rosina romana nisu uopšte ni slična. Automatski možemo zaključiti da je i žanr drugačiji. Ipak, i pored tačnih istorijskih činjenica Rosa naglašava da je ovaj roman ipak fikcija i avantura, više nego što je istorijski roman. U napomenama na kraju knjige ona ostavlja komentare šta je sve svesno izmenila, pa i zašto.
Već sam više puta čitao romane koji spadaju u epsku fantastiku, poput Igre prestola ili serijala Skrhano more. Tako da mi sam žanr nije stran i uživao sam u njemu, još jednom. Ali u odnosu na dva spomenuta serijala, ovde nije akcenat na raznim spletkama i načinima da ostanete na dvorcu ili vladate. Kroz roman pratimo jednu seljančicu i njen put u razdoblju od 25 godina.
Za roman se može reći da ima prstenastu kompoziciju jer na samom kraju romana nas naratorka vraća na njegov početak. I to me je vratilo u srednju školu na momenat. Već na prvoj stranici shvatamo da je pred nama žena koja je drugačija od mnogih u to vreme. Ona zna da piše, ona zna da čita, ona je slobodna. A onda već posle nekoliko stranica kad nas vrati na gotovo početak svog života mi shvatamo da je pred nama jedna neobična, ali veoma hrabra osoba. I tu njene avanture počinju.
I tako jedna seljančica, skidanjem oklopa sa mrtvog viteza, postaje vitez. A život viteza nije lak. Na tom putu će upoznati mnoge ljude, neki su dobri, a drugi su loši. Steći će i prijateljstva. Ali će se na tom putovanju naći i u raznim iskušenjima. Jedna rečenica mi se veoma dopala i to zbog načina kako je autorka opisala „problem“ – Čeznem da se zacrvenim od žara telesne vatre. I često ćete naići na slične opise. Pri tom, mislim na metafore koje koristi autorka da nešto opiše, što je meni bilo veliko osveženje.
Bilo mi je zanimljivo što mi je radnja bila nepredvidiva. Nisam znao kuda će dalje put odvesti Leonu. Niti sam imao predstavu kako će se roman završiti. Osim u jednom momentu kad sam predosetio šta će se dogoditi, ali i to delimično (momenat kad upoznaje Leona). Tako da je to bilo još jedno dodatno uživanje.
Leona otkriva da pokušava da napiše knjigu reči. I skuplja razne reči. Pred sam kraj knjige, njena drugarica joj poklanja jednu reč, kako ona kaže „najbolju od svih“. Naravno, neću napisati koja je to reč ovde, ali me je to navelo na razmišljanje koja je to najbolja reč od svih, za mene. A to je pitanje koje ću postavljati i ljudima u svom okruženju.
Inače, Priča o providnom kralju je priča koja sa sobom nosi gadne posledice ako se ispriča. Više puta u toku romana ćemo čuti njene delove i moram da priznam da je u meni budila radoznalost. Ali zbog onoga što ona nosi mi je budila i strah da saznam šta se dalje dešavalo u priči. Dobra vest je da se na kraju romana nalazi ova priča i da je možete pročitati u celosti. Da li ću je ikad nekom ispričati? Sumnjam. Ipak, ovo je jedan zanimljiv i nepredvidiv roman uz koji se zaista može mnogo uživati.
