Hari Poter i Red feniksa je najobimnija knjiga iz serijala o Hari Poteru, a do sada moja omiljena knjiga. Možda ironično, ali film snimljen po motivima ove knjige je najkraći od svih iz istog serijala. Meni je vrlo žao što su neki događaji izostali sa platna, a neki što su modifikovani jer je ovo bilo jedno ludo i idealno putovanje!
Toliko puta sam spominjao koliko je Roulingova dobar pisac i iz knjige u knjigu je bila sve bolja, a onda je pokazala da je podjednako dobra i u drugim žanrovima (pozdrav za Galbrajta!). Kako koji roman priča je sve povezanija i sve je više detalja koji grade ovaj svet sve čvršće i proširuju ga u tolikoj meri da ne možete knjigu ispustiti iz ruku. Kao što sam već rekao, Vatreni pehar smatram uvodom u glavne događaje, a Red feniksa nam donosi i prvu obziljniju bitku koja ne traje dugo (mislim na onu u Ministarstvu magije), ali i „bitku“ između pozicije i opozicije koja se vodi kroz skoro ceo roman.
Ovde imamo i super prikaz kako se u medijima plasira ono što vlast zastupa, a kako se oni koji misle drugačije polako sklanjaju sa scene i pozicija na kojima su. Zvuči poznato? Elem, ovde vidimo koliko je Dambldor mudar, ali ujedno pred kraj saznajemo da je i on samo čovek i ima svojih slabosti. Scena kad se on pojavljuje pred kraj romana i vodi borbu maestralno tako da ga se svi plaše je meni premoćna. Toliko moćan čarobnjak, a opet toliko veliki čovek koji ne ide na to da ubije protivnika. I sam kaže da ima i gorih stvari od smrti. Naravno, tu je opet priča o ljubavi i da je ljubav najveća magija koja postoji i da su oni koji su voljeni srećni.
Moram da priznam da je ovde već Hari počeo da mi ide na živce poprilično. Razumem njegove razloge, ali opet mi se čini da bespotrebno neke stvari radi i/ili govori. Ne osuđujem, ali ne odobravam. Ti njegovi izlivi su me baš nervirali. Sa druge strane, volim koliko su mu Ron i Hermiona odani prijatelji i koliko su se tu našli za njega.
Opet ona povezanost između romana koje sam spominjao kad sam pisao o Vatrenom peharu je učinila svoju magiju. Ovde saznajemo šta je Soba po potrebi koju je Dambldor već spominjao. Ovde upoznajemo jednog člana porodice Lavgud – Lunu. I onda će definitivno obojiti ostatak priče. Čini mi se da većina čitalaca/gledalaca voli Lunu i vidi u njoj nešto divno. Pre nekoliko godina sam pročitao članak o Luni Lavgud i kako je ona uopšte nastala. Ako je ovo što ću napisati netačno, unapred se izvinjavam. Naime, devojka koja je tumačila Lunu Lavgud (Evana Linč) u filmovima pisala je Roulingovoj pisma koliko voli njene knjige o Hari Poteru. Na kraju je dobila priliku da sa njom ruča. Smatra da je dobila najbolju ulogu u celom filmu.
Jedan od detalja o ovom romanu koji pamtim još od prvog čitanja jeste način na koji je Hari Poter komunicirao sa članovima Dambldorove armije tj. kako im je dojavljivao kada je sledeći sastanak. Neću taj detalj otkrivati ovde, ali ću reći da je Hermiona uradila domaći zadatak i bila je inspirisana Smrtožderima. Tako da se može reći da su bar za jednu stvar bili veoma korisni.
Ono za čim posebno žalim (čega nema u filmu) jeste močvara koju su Fred i Džordž postavili, način na koji su napustili školu (čini mi se da je efektnija knjiška verzija odlaska), a posebno razgovor o profesionalnoj orijentaciji. Ako do tog momenta neko nije baš gotivio Mek Gonagolovu, mislim da je tu počeo. Tom razgovoru je prisustvovala i Ambridžova i verbalni okršaj koji su njih dve imale je bio maestralan. Daleko bolji od onog filmskog na stepenicama zamka. To su bile stranice koje sam pročitao dva puta jer sam uživao u smelosti, hrabrosti i pravičnosti profesorke Mek Gonagal da kaže ono što zaista misli i da se ne boji žabolike Ambridžove.
Još jedan propušten momenat na filmu je razvoj situacije u Dambldorovoj kancelariji. Naime, u filmu postoji ta scena (ono kad feniks pomogne Dambldoru da nestane iz kancelarije), ali je u knjizi nekako efektnija. I čitao sam je dva puta, jer sam uživao koliko je Dambldor bio ispred ostalih i kako je uspeo da pobedi u toj situaciji. Takođe, detalj nakon toga kako je Ambridžova pokušala da se preseli u njegovu kancelariju kada je postala direktor Hogvortsa, ali nikako nije mogla da uđe u nju. I sam Hogvorts se borio protiv nje.
Ambridžova je gadna na filmu, a u knjigama čak i malo više. Ružno je priznati, ali definitivno mi je nije bilo žao na kraju posle svih onih stvari koje je uradila. Takođe, njena želja da nanosi pakost, da bude vrhovna i da dominira je ogromna a upravo ju je to i spotaklo na kraju. I drago mi je zbog toga. Mislim da kroz sve filmove ne postoji gori i iritantniji lik od Ambridžove, čak to nisu ni Belatriks i sam Voldemor.
Један одговор