Do skora kada bi me neko pitao koja mi je najmanje draga knjiga iz serijala o Hari Poteru, bez razmišljanja bih rekao da je to baš Hari Poter i Polukrvni princ. Kad god sam razmišljao o knjigama i čega se najviše sećam iz koje od njih nekako sam za ovaj deo vezivao Dambldorove privatne časove i pokušaje da Hari dođe do određenog sećanja i sve mi se to činilo veoma dosadnim. Kakva greška!
Ne znam što sam baš takav utisak imao o ovom delu, ali činjenica je da navedeni delovi nisu dosadni, niti ih ima u tolikom izobilju da bi bili dosadni. Časovi kod Dambldora jesu svojevrsna digresija na trenutnu radnju, ali opet su bitni jer nam upotpunjuju deliće slagalice, tako da su sva ta „putovanja“ ipak interesantna.
Sa druge strane, Harijevi pokušaji da otkrije Drakovu tajnu jesu malo naporni jer se prečesto spominju i pomalo se čini nepravičnim. Nisam tu da branim Draka, ali zaista mi celo to krivljenje njega deluje malo na silu, a malo samo zato jer znamo da je on loš. Naravno, svi koji smo već upoznati sa radnjom fillma znamo šta se dešava, ali smatram da nije baš okej.
Ako Red feniksa posmatramo kao najavu za glavni događaj, onda možemo reći da je Polukrvni princ svojevrsna priprema obe strane. Oseća se miris borbe u vazduhu, strane se polako zauzimaju, sve postaje mračnije i uzbudljivije. Dambldorova smrt predstavlja ozbiljan udarac za stranu na kojoj se on nalazio i sada sve izgleda pod velikim znakom pitanja i mnogi se još više boje da li postoji šansa da pobede „dobri“ protiv „loših“.
Ponovo, ako se pravi paralela između filma i knjige, primetićete da ima nekih nedostataka u filmu, kao i da su neke scene izmenjene. I ne uspevam da ostanem hladan na takve izmene, prosto me nerviraju pomalo.
