Za roman Čudo sam do sada čuo više puta. Uvek je bio na listi za kupovinu, ali nikada u grupi prioritetnih, pa sam ga tako uvek odlagao. I sasvim slučajno veoma skoro sam ga uzeo iz školske biblioteke.
Smatram da je ovo jedan od onih romana koje svi treba da pročitaju. Jeste napisan krajnje jednostavno, iz ugla tinejdžera, ali poruka koju nam daje je toliko jaka da vredi izdvojenog vremena. Samo ću reći da sam gotovo dve trećine romana pročitao u danu, nisam mogao da ga ispustim iz ruku.
Roman je podeljen u više delova i u svakom od tih delova pratimo priču iz ugla neke druge osobe. Jedino iz ugla Agija roman čitamo više puta. I taj različit pristup je dosta dobar i donosi nam viđenje nekih stvari iz drugih uglova. Kao što jedan od likova kaže – svaka priča ima više od dve strane. A ovaj roman je živi dokaz za tu tvrdnju.
Već na prvim stranicama roman osvaja. Avgust tako lako započinje „razgovor“ sa nama. Uvukao sam se u radnju a da nisam ni osetio. A zapravo sam hteo samo da bacim pogled na prvih nekoliko rečenica da vidim kako mi se čini dok sam razmišljao šta da čitam sledeće. Ispostavilo se kao odličan izbor. Naročito što sam već pokušao sa jednim romanom nakon Van sezone i nisam uspeo. Jednostavno nije išlo.
Čudo je jedan predivan roman koji nas uči toleranciji, uči nas da prihvatamo druge. Nekad su njihove razlike možda fizički ogromne u odnosu na nas, ali ipak unutra smo svi isti. Svi smo mi samo duše koje traže ljubav i vole da se druže. Pod ljubav ne mislim na partnersku. Svi mi volimo da smo prihvaćeni i voljeni.
Meni je jedan od najdražih momenata romana Čudo mejl prepiska između direktora škole i majke jednog od učenika. Ta majka nam ne otkriva ništa novo, uvek ima onih koji mnogo više brinu o sebi i svom izgledu i reputaciji, nego o onome što srce kaže. Odgovor direktora je nešto toliko dobro da sam bio oduševljen. Sa toliko malo reči je uspeo mnogo toga da kaže i da je postavi na mesto.
Već pred kraj romana sam nekako predosećao kako će se sve završiti i skoro pa je i bilo tako. Drago mi je zbog Avgusta i drago mi je zbog cele priče što postoji. Ne mislim da treba da bude neki dramatičan, grozan kraj. Ipak, mislim da nas život često demantuje u tome da ne postoje baš uvek srećni krajevi. Mada, priznajem, volim da verujem u njih.
I nakon svih ovih pasusa, nekako imam utisak da nisam puno toga ni rekao, niti opisao. Čudo baš smatram onim da ne treba da vam se o njemu priča i opisuje, treba da mu se prepustite. Siguran sam da će vas njegovi likovi naučiti bar jednoj dobroj lekciji.
