Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu je trebalo da čitam sa Milicom (@bymilicas) kao buddy read. Međutim, desilo se da sam knjigu skoro pa „progutao“. Tako da se Milici ovim putem izvinjavam zbog toga.
Ovo je roman koji se brzo čita i koji će vas zabaviti u određenoj meri. Meni je na momente bio i previše isforsiran nekim događajima. Jasno je da je cilj ovakvog romana da nasmeje i stavi glavnog junaka u razne situacije koje bivaju komične. Ipak posle nekog vremena može da postane malo previše.
Takođe, neke od situacija mi deluju veoma nerealno. Ne kažem da nisu nemoguće, samo baš toliko stvari da se desi jednoj osobi, verovatnoća je veoma mala. A Andres je tek čudan lik. I poseban na svaki mogući način. Ipak, čini mi se da je u neku ruku stvoren da bude stereotipan lik.
Kad sam počeo da čitam prvo poglavlje, trebalo mi je nekoliko stranica da shvatim o čemu se radi i kakav je to lik Andres. A onda tokom romana saznajemo zašto je takav. Povremeno se vraćamo i u prošlost, pa saznajemo u raznim situacijama kakav je i zašto neke stvari ne treba raditi. Čini se da je Andres pola čovek, pola strah od svega mogućeg.
Glavni zaplet priče se odvija oko Andresovog pokušaja da vrati suprugu sa kojom se upravo razvodi/razveo. Pomalo patetičan, pomalo smešan, on neće prezati da svoje ideje pretvori u delo, samo da nju dobije nazad. Ne prihvata činjenicu da ga je ostavila i po svaku cenu će pokušati da je ponovo osvoji.
Nije mi žao što sam pročitao ovu knjigu, ali one mogu biti mač sa dve oštrice. Na momente me je podsetila na roman Da je bolje, ne bi valjalo, što zbog radnje, što zbog smisla za humor. Ipak, Ljubenovićev roman mi je mnogo bolji od ovog.
