Roman Zamisli da me nema na mojim policama stoji od, sada već, pretprošlog leta. Sećam se da sam ga više puta stavljao u korpu i vadio iz iste, i na kraju sam prelomio da ga kupim. Korice su mi bile veoma zanimljivo odrađene, sinopsis obećavao i prosto sam samo čekao trenutak da poželim baš njega da uzmem da čitam.
Pročitao sam ukupno stotinjak strana, od nešto više od tri stotine strana. Veoma mi je žao što ne delim utiske sa Nikolinim (@izguzvani) i što nisam bar upola oduševljen kao on. Njegovi utisci su bili presudni da ovaj roman i kupim. Ali, odlučio sam da roman odložim nazad na policu i dam joj ponovo priliku neki drugi put.
Jednostavno, imam utisak da je meni roman došao u pogrešnom trenutku. Nisam siguran da sam podobno tle za teme koje roman obrađuje. Primetio sam da mi je često pažnja lutala na druge strane. Čak mi je i tok rane delovao konfuzno. Na momente smo u sadašnjosti, na momente u prošlosti. A baš ne volim kad bez ikakvog odvajanja pasusa, napomene ili bilo čega sličnog šetam kroz vremenska razdoblja.
U suštini, nemam sad neke ogromne zamerke ili stvari zbog kojih bi rekao da je ovaj loš. Jednostavno mi nije prijao trenutno, nismo bili na istoj talasnoj dužini i nisam hteo da se silim da ga čitam dalje. Ali se nadam da će mi se dopasti kada odlučim sledeći put da ga pročitam.
