Problem tri tela je roman koji sam uzeo sebi za rođendan još prošlog leta. U tom momentu treći deo trilogije Besede o zemljinoj prošlosti nije izašao, pa sam čekao njega da bih započeo sa čitanjem. Ako ne što ne volim, to je započinjanje serijala dok još nije izašao ceo serijal, jer šta ako mi se baš svidi? Ko će posle dugo da čeka?
Kada sam „sakupio“ ceo serijal, onda sam počeo da odlažem čitanje jer prvi deo ima 445 stranica, a svaki naredni sve više. I nemam ništa protiv velikog broja strana, ali uvek mi je najteže da takve romane počnem da čitam. Sreća je kad je roman zanimljiv pa se tih 445 stranica i ne oseti.
Tokom prvog poglavlja sam se stalno pitao Šta je ovo? Kao i Šta je meni ovo trebalo? Ipak, sam nastavio da čitam dajući romanu priliku. Kako sam koje poglavlje čitao, tako mi je postajalo sve zanimljivije i zanimljivije. Posle svega pedesetak stranica bio sam totalno zagrižen i znatiželjan šta će se sve tu dešavati.
Kako se ne bih u potpunosti složio sa sinopsisom (koji jeste tačan, ali ne bih rekao da je najbolji), samo bih hteo da vam kažem da mu ne verujete previše. Ipak, ono što treba znati jeste da se roman oslanja dosta na fiziku i njene pojmove. Autor se potrudio da dosta toga objasni što jednostavnije. To ne treba da vas obeshrabri da uzmete da čitate ovaj roman ako ste planirali. Ali opet, ima delova o tome koji mogu delovati pomalo zamorno i šturo.
Autor je uspeo da od Venđije stvori prvo lika kog sam zgotivio, pa onda kog uopšte nisam gotivio, da bi me na kraju romana ostavio na cedilu. Na kraju nisam znao šta da mislim o njoj. Ni dobro, ni loše. I razumem je i ne razumem je. Ono što hoću da kažem je da je Liju obavio dobar posao što se tiče karakterizacije likova. Isto tako, Veliki Ši prvo biva antipatičan, a onda postaje veoma gotivan. I tako je sa svim likovima – vrlo su šarenoliki, a opet zanimljivi na svoj način.
Uz to, autor stvara jednu super igricu koju igraju neki od likova iz knjige. I sam opis te igrice mi je na momente delovao čudan i gubio sam se u tome. A opet, bilo mi je zanimljivo. Osim toga, dosta toga se provlači iz istorije Kine. Uglavnom iz perioda Kulturne revolucije. Iako sada verovatno ne bih uspeo da ponovim veći broj pročitanih činjenica, ipak mi je bilo zanimljivo kako je autor utkao svoju fantastiku u stvarnost i istoriju ove zemlje. Problem tri tela je definitivno jedan od kompleksnijih i zanimljivijih romana naučne fantastike koji sam pročitao.
Moram priznati da sam se na momente gubio u svoj toj kompleksnosti, pa se dešavalo da neke delove čitam i po dva puta. Ipak, veoma mi je drago da sam ga pročitao i radujem se nastavcima. Ono što mi je još bilo zanimljivo je to kako je autor prvo pričao priču iz ugla zemljana (ljudi), a onda se polako okrenuo i iz ugla trisolarijanaca. I sve one stvari koje su me mučile kako su moguće u prvom delu romana, dobili smo odgovor iz ovog drugog ugla. Da, ovo je roman koji govori o drugoj (tehnološki naprednijoj?!) rasi „ljudi“ koja se uputila ka Sunčevom sistemu rešena da se naseli na Zemlju. I, moram da priznam, da se pomalo i plašim da krenem da čitam nastavke jer ono kako se roman završava nije ohrabrujuće za ljudsku rasu. Ali ipak navijam za nas.
