Imam utisak kao da je od čitanja romana Dom gospođice Peregrin za nezbrinutu decu prošlo mnogo više meseci nego što zaista jeste. Svi ti romani između su imali svoje mesto u mom čitalačkom srcu, ali ovaj serijal je nešto drugačije. Ne kažem da je nešto najbolje što ste pročitali, ali ako vam se dopao prvi deo iz serijala onda će Grad pustoduha još više da vas oduševi.
Ovaj roman se nastavlja u momentu gde se prvi završio. Nema nekog vremenskog preskoka, niti pauze. Odmah prva rečenica se nastavlja na poslednju iz prvog dela. A onda radnja kreće dalje. Imam utisak da oni nisu spavali kroz ovih trinaest poglavlja. Imam utisak da nisu zastali, da nisu usporili. Jednostavno radnja je pod punim gasom. I dešava se stalno obrt za obrtom. A to je ono što je najpohvalnije u ovom romanu.
Likove smo već upoznali, sa njima se družimo. Ipak, čudnovatih ima raznih, pa tako ćemo ih susretati još. Neki će biti zanimljivi, neki i pomalo zastrašujući. I svi su čudnovati na svoj način. Ransomu ne fali mašte da osmisli stalno neke nove i zanimljive likove, a to je još jedan veliki plus.
Spomenuo sam da se radnja ne zaustavlja i to je glavna karakteristika romana. Taman kad pomislite da stiže mali predah, desi se obrt. Taman kad deluje da su se stvari stišale, nastaje galama. Iz petlje u petlju, iz avanture u avanturu. Meni je taj brz tempo bio veoma dobar i baš mi je prijao. Baš mi je bio potreban roman koji će me svojom radnjom držati prikovanog za sebe i koji mi neće dati da dođem do daha. Grad pustoduha je definitivno takav jedan roman.
U same detalje romana ne bih posebno zalazio, jer ne želim budućim čitaocima da pokvarim mnoga iznenađenja. Ali moram priznati da sam i sam bio iznenađen više puta. Znam da je preda mnom još tri dela ovog serijala i prosto se pitam šta se to sve može desiti i da li zaista ima toliko još događaja i čudnovatih koji će održati zanimanje čitaoca za ovaj serijal. Čini se da postoji samo jedan način da to saznam.
Spomenuo sam već u prvom delu, a to ću učiniti opet. Roman je ispunjen i raznim fotografijama koje prate priču i bliže nam dočaravaju ono o čemu čitamo. Zanimljivo mi je da sam više puta neke stvari zamišljao na jedan način, a onda su mi te fotografije ukazale na to da se ista slika može zamisliti i na potpuno drugačiji način. I sve te fotografije mi deluju toliko stvarno, gotovo da sam ubeđen da čudnovati postoje. I da ceo taj svet postoji. A mislim da je u tome moć dobrog romana.
I za kraj ću reći samo jedno – ovaj roman se završava tako da jedva čekam da uzmem u ruke sledeći deo!
