Ono što sam znao o romanu Mini je potreban prostor za vežbu je da je roman neobične forme. Naime, napisan je u slobodnom stihu. Čini mi se da ta forma može biti vrlo nezgodna, u smislu da je to mač sa dve oštrice. Na kraju je rezultat da se meni nije forma dopala. A onda zbog forme, ni sam roman mi nije prijao.
Slobodan stih će nekom biti zanimljiv, veravatno. Ali meni deluje kao niz sklepanih rečenica. One prate radnju, da. Ali ceo roman je sterilan što se tiče emocija. Vidimo naznake njih, ali tu nema topline, nema dubine, nema opisa emocija ili “približavanja” slika koje vidi Mina.
Sa druge strane, ta Minina samoća koja je protkana kroz sve te stihove je gotovo svakodnevnica većine ljudi. Svi mi imamo neke svoje živote, hobije, ljubavi, sreće i nesreće, ali na kraju verujem da se većina oseti bar u jednom delu dana, u delu sedmice ili meseca kao Mina. Mina je ogolila sve te naše običaje i izvore frustracije.
Nisam siguran kojoj grupi ljudi bih preporučio ovaj roman. Od Dorte Nors nisam ništa drugo ni čitao, pa opet ne bih da joj sudim kao piscu. Ali ukoliko ste radoznali, zavirite i u ovu knjigu. Što da ne?
Što se tiče likova, ni tu neću biti nešto rečit, niti naklonjen knjizi. Likovi nisu razvijeni previše, sve je tu dato u kratkim crtama i niko mi se ni na koji način nije izdvojio na kraju.
