Uvek sam voleo filmove koji su nam dolazili sa dalekog istoka. Bilo da je u pitanju Kina, Japan ili neka treća zemlja, njihova kultura me je fascinirala. To je bio glavni razlog kupovine knjige Igre zmaja.
Sinopsis ove knjige vrlo malo govori o onome što se u njoj dešava. Zapravo, samo zagrebe površinu. Radnja jeste zanimljva, ali ne od prve stranice. Kad sam počeo da je čitam, prva 3 ili 4 poglavlja su mi bila teška, stil mi se nije dopadao i mislio sam da neću da stignem ni do polovine knjige (inače, ne volim da knjige ostavljam nedovršene). No vremenom se to menja.
Prvo upoznajemo stanje jedne bolesne žene koja je nepokretna i ne može da govori. Sledeće poglavlje je iz ugla Pola koji naizgled nema nikakve veze sa bolesnom ženom. Tek se nekoliko poglavlja kasnije uspostavlja ta veza. I dok se to ne desi sve deluje (barem je tako meni bilo) pomalo neodređeno i mlitavo.
Sama priča obiluje sa dosta ljudskih pitanja koja možemo da postavimo sami sebi. Takođe se bavi pitanjem kako ići protiv moćnog neprijatelja – države, kada znate da država zna za tajnu koja uništava njen narod. Možda se može povući i neka paralela sa Srbijom.
Na momente postaje veoma napeta i stranice se gutaju, a opet ume da bude i dosadnjikava. Nekako taj tempo kreni-stani uništava tu draž. Opet, možda je pisac hteo da dočara Kinu i kako kod njih nema tog brzanja i eksplozivnog izražavanja emocija i da se vode unutrašnjim mirom pa otud ta razvučenost.
Ipak, knjiga se čita lako. Preko stranica se brzo prelazi, radnja nikad nije monotona. Knjiga ima dosta unutrašnjih monologa koji čitaoca mogu da podstaknu na razmišljanje. Ne mislim da bi trebali svi da pročitaju ovu knjigu, ali osobe koje vole Kinu bi mogle. Posebno što je ovo Kina iz ne tako lepog ugla.
