U romanu Disanje u mermer nisam naišao na citat kao citat koji bih izdvojio osim jednog, ali je knjiga prepuna zanimljivih poređenja poput da su slični kao semenke suncokreta. U književnosti, ali i u životu, nisam nailazio na takva poređenja pa mi je bilo zanimljivo pročitati ih.
Imam utisak da su Štrikova dela takva da meni lično ili baš legnu ili uopšte ne legnu. Ovo delo spada u drugu grupu, nažalost.
Meni sama knjiga nije prijala zbog stila pisanja. Imao sam utisak da autorka često pravi digresije, krene sa jednom pričom, pa nastavi sa drugom iako su isti akteri u pitanju. Stil pisanja mi je bio čudan. Nije loš, ali nisam navikao i onda mi je otežavalo da se skoncentrišem na samo delo.
Ovo je psihološki triler u kom je puno emocija, ali i puno ćutanja. Čitalac treba sam da nasluti i doživi svaki taj momenat. Brzo se čita, ja sam je celu pročitao za dan. Drži pažnju, ali opet nekako… Ne umem da opišem šta ima u vezi sa ovom knjigom da mi je bilo čudno ili teško, ali to nešto je postojalo.
Očekivao sam malo više, malo tečniju priču. Očekivao sam malo više detalja, ali detalja koji će bolje ilustrovati osećanja glavnih aktera. Bezbroj je tu rečenica bez kojih se moglo, čini mi se. A možda je i do mene, pa sam knjigu uzeo u pogrešnom trenutku. Znam samo da mi nije ostavila upečatljiv utisak na kraju kakvom sam se nadao i to mi smeta kod ove knjige.
