Sećam se kada sam po prvi put čitao Dečak u prugastoj pidžami da sam isplakao more suza i da mi je danima stajala knedla u grlu. Pre nešto više od četiri godine sam kupio knjigu da je imam na polici, jer mi se dopala i želeo sam svoj primerak. Razlog zašto sam je sada pročitao je što sam skoro saznao, zahvaljujući Stefanu (@stefan98.0), da postoji i nastavak ove knjige, pa sam želeo da se detaljnije podsetim cele radnje iako pojedine stvari još uvek živopisno pamtim.
Drugi svetski rat je jedna od nepresušnih tema filmova i knjiga i dalje, čini mi se. Počinjeni su ogromni zločini, toliko jezivi da se za neke ne može verovati da su se stvarno desili. Ipak, to je istina. Jednoj od svireposti prisustvujemo u ovoj knjizi.
Jedna od mana romana mi je to što autor više puta ponavlja gotovo istovetnu stvar. Na primer, u uvodnom delu čitamo o stvarima koje su iza ormara i koje ne bi niko trebalo da vidi, a onda se te stvari uz isti opis ponavljaju još nekoliko puta. Nikad ne saznamo koje su stvari, samo da nije trebalo da budu viđene. Nekako imam utisak kao da je bilo potrebno da u takvim momentima bude malo kreativniji ili jednostavno ne spominje toliko puta na taj način.
Radnja počinje tako što upoznajemo Bruna, devetogodišnjeg dečaka, koji dolazi kući i vidi spakovane stvari. Saznaje da se njegova porodica seli daleko od Berlina, zbog tatinog posla. Čini se da nikad nije lako brzo se uklopiti u novu sredinu, posebno detetu koje nema druge dece u okruženju. Ipak, Bruno će ubrzo upoznati dečaka koji je rođen baš na isti dan, pa konstatuju da su skoro blizanci.
Kroz odnos Bruna i Šmuela možemo dosta toga da otkrijemo. Pre svega, koliko je bezbrižno detinjstvo blagoslov i koliko su deca zapravo neiskvarena bića. Kroz mnoge njihove razgovore uvidećemo koliko Bruno ne zna ništa o svetu i koliko svemu pristupa sa najpozitivnije strane. Za razliku od njega, Šmuel je video mnoge patnje, neke od njih opisuje Brunu, a i pored toga njegov duh se čini veseo, pravi dečački.
Momenat kada obojica požele da zagrle onog drugog, a opet nijedan to ne čini mi je veoma dirljiv. Drugi momenat od kog mi je zastala knedla u grlu jeste momenat kada Bruno priznaje Šmuelu da je on njegov najbolji drug u životu. Okolnosti da nemaju loptu, da se ne igraju, da samo ćaskaju, da ne vide razlike između njih su postojale, ali i pored svega toga su se zavoleli i pronašli jedan u drugom društvo.
Sam kraj, čini mi se, jezivije prikazan na filmu, je nešto od čega sam se prvi put veoma naježio. Nekoliko dana me je držao utisak i nisam ga zaboravio ni do ovog čitanja. Čini se da je jedna od poruka ove knjige da karma sve stiže i da može da stigne u raznim oblicima. I dalje nemam reči za sam taj događaj i prosto ne bih mogao da zamislim šok i bol roditelja koji prolaze kroz tako nešto.
Jedan od dražih likova mi je baka, koje se uopšte ne sećam iz prvog čitanja. Taj glas razuma, glas pobune, glas koji ima i ne plaši se da ga pusti. Ta njena neustrašivost da iznese mišljenje o takvim stvarima me je oduševila. To nije lako i veoma je hrabro, posebno kad su delikatne teme u pitanju, poput ove. I zato moje srce ide baki!
