Moram da priznam da me hajp oko Oflajn nove knjige Tamare Kučan podstakao da uzmem da čitam Tamarinu knjigu Bivirgata koju imam a koja je čekala na polici nepročitana, mimo onih koje sam već čitao.
Mislim da je ovo Tamarina najobimnija knjiga do sada, ako se ne varam. Samu radnju ne bih nešto posebno prepričavao, ali kao što su svi ostali rekli do sada – tema kao tema jeste bitna i dobro je pričati o tome. Pohvale za Tamaru što je odlučila da piše o tome, ali…
Moje lično mišljenje je da je Bivirgata preobimna. Ima tu konstantno nekih dešavanja manjih ili većih i priča ide, nije monotona. A opet nekako mi je previše tu svega. Tamara jeste dobro prenela te neke osećaje, oseća se i naboj i tenzija dok se roman čita. Mišljenja sam da je sve ovo moglo da se upakuje u 500 strana. Jasno je meni zašto je ostalo ovoliko strana i tu jeste milion sitnica nabrano koje vode do zaključka u drugom delu romana, to jeste sve super odrađeno, samo mi je malo previše.
Marina mi je u početku bila previše drama queen, a Arsenije mi je bio neshvaćen momak jer u početku poglavlja iz njegovog ugla su mi bila okej i kao razumeo sam šta hoćeš da kaže. Od nekog momenta neka Arsenijeva posmatranja veze, života i Marine su mi postala ogavna, tako da je bilo nemoguće naći mu ijedno opravdanje za sve kasnije postupke (jedino je to izgleda Marina uspevala). I nekako taj ostatak mi je sve bilo u isčekivanju nekog velikog događaja, neke bombe koja će da eksplodira. I možda jeste eksplodirala ali na neki drugačiji način. Zaista nisam siguran šta da mislim o tim poslednjim događajima.
Uz sve to, igrica koja se spominje u sinopsisu je, da tako kažem, protrčala kroz knjigu. Mislio sam da ćemo više dobiti o tome i da se manje-više roman vrti oko igrice, potrage za krivcem itd. Ali sam malo prekasno shvatio da je ovo pre svega ljubavna drama sa elementima trilera. A ti delovi su mi bili najzanimljiviji. Tako da je to moja najveća zamerka.
Kad sam čitao Profajlera prošle godine spomenuo sam da mi je Tamarin stil pisanja bio težak za čitanje u početku i da mi je trebalo vremena da se naviknem na njega. Ovaj put nisam imao tih problema. Možda jer sam znao šta me očekuje što se stila tiče pa sam nekako spreman uleteo u sve to. I dalje ona ima one kratke rečenice, ali ovog puta mi stvarno uopšte nisu smetale. Šta je tačno razlog tome, ne bih znao da kažem. Ali zato me je Marina previše nervirala svojim praštanjima i nadanjima. Doduše, moram da priznam da sam i ja tip osobe koja prašta po sto puta, pa je i razumem. Ali valjda je lakše stvari gledati sa strane i suditi o njima, nego kad si direktno uključen u te događaje.
U suštini Bivirgata jeste bitna i dobro je da neko piše i o ovakvim temama. Ovakav odnos ne mora biti samo između dvoje ljudi koji su u vezi/braku, kao što se napominje u knjizi. To može biti i odnos prijatelja iil roditelja i deteta, nema pravila. Ali bitno je osvestiti se i ne dozvoliti da te takav odnos otruje. Nekako, ja bih ovo skratio. Ne mogu da kažem da mi je knjiga bila naporna, ali nisam je baš sa najvećim uživanjem čitao u svakom momentu.
