Prošlo je skoro četiri godine od kada sam čitao Irvinga. I dalje pamtim kako sam se tada osećao, ali i nekih delova iz knjige. Sećam se i kakav mi je bio utisak o knjizi nakon što sam je pročitao i znao sam da ću mu se nekad vratiti. Skoro četiri godine kasnije došao je red na Tuđa pravila. Odmah bih napomenuo da je Tuđa pravila svojevrsni bildungsroman, tj. roman o odrastanju jer mi ovde pratimo Homera Velsa veći deo njegovog života. Od njegovog rođenja, pa do odrastanja i stasavanja u muškarca koji ima svoje dete.
Generalno, kada god hoću da čitam roman koji je obimniji trudim se da se psihički pripremim da dublje zaronim u priču. Kao i da imam više vremena narednih dana jer ne volim da previše odugovlačim sa knjigom. Volim da sam u materiji. Ipak, prva dva dana nisam bio siguran da li je to to, bez obzira što sam prethodno čitao od njega Svet po Garpu i znao sam da ulaženje u njegov roman biva nešto sporije, ali duboko. Irving kao Irving, pisao je u svom stilu, a ja sam bio pomalo zabrinut da li će knjiga biti dobra ili možda gubim vreme. Čak sam svoje strepnje podelio na bukstagramu, ali sam pretežno dobio vetar u leđa da nastavim. A onda je radnja krenula da se odvija i knjiga me je zgrabila svom svojom snagom u svoju radnju. Na kraju sam je završio mnogo ranije nego što sam očekivao.
Možda bi moglo da se kaže da je ovo roman koji preispituje temu abortusa. Tu ćemo naići na razne likove koji imaju različita mišljenja o abortusu. To su različita stanovišta, na osnovu različitih uverenja i mislim da je to super stvar. Ne morate na kraju knjige imati svoj stav, ali je super što kroz knjigu možete čuti širok spektar različitih stavova. Ali ovo nije samo roman o tome. Ovo je i roman o odrastanju, ovo je roman o pripadanju, ovo je roman o ljudima i njihovoj volji da pomognu i učine svet boljim tako što će biti korisni.
Biti koristan. Tako bih opisao ovaj roman u dve reči. Pre svega, susrećemo se sa doktorom Larčom i kako on vidi svoju svrhu u ovom životu, odnosno na koji način je koristan. Ujedno, kako upoznajemo njega, upoznajemo i siroče Homera Velsa. Kroz prva dva poglavlja ćemo saznati osnovne stvari o obojici, i to će biti dobar osnov za sve što dolazi kasnije. Oba junaka su meni sjajna i uživao sam da čitam o njima. Iz stranice u stranicu mi je radnja postajala sve zanimljivija.
Ipak, iako je obiman ovo nije roman koji ima brzih preokreta i mnogo dinamike. Imao sam osećaj kao da sedim sa nekim i on mi priča jednu zanimljivu priču koju je negde čuo ili je zna od davnina. Digresije koje povremeno Irving pravi su mi prijale povremeno. Nekad su činile da izgubim nit čitanja pa sam se vraćao po nekoliko pasusa unazad. A ponekad su mi bile kao nužno i logično da se tu pojavi. No samim pisanjem i radnjom, roman čini da se koncentrišete i upijate sve što on ima da vam ponudi. I nije mi se dešavalo često, ali bilo je romana, poput Čovek po imenu Uve, uz koje se smejete. I te opaske ako izvučete kao citate neće biti smešne, ali u kontekstu knjige i svega prethodnog pročitanog mame vam ludački osmeh na lice.
Sve što se činilo kao nepotrebna digresija u nekom trenutku je postalo bitan detalj za dalji tok radnje. I takvi detalji su me iznova oduševljavali. Na primer, spominjanje Klare. U momentu saznajemo ko je ona i čini se da je to to. Ali nekoliko desetina stranica kasnije, Irving ponovo spominje Klaru u kontekstu njenog mesta rođenja, ili bolnice iz koje je poslata.
Tuđa pravila su jedan moćno napisan roman koji ima super priču koju vam nudi. Povremeno se čini da je u romanu previše detalja. Međutim, kad sam pročitao knjigu nekako imam utisak da je ne mogu ni zamisliti kao kraću. Sve što je rečeno je imalo smisla i povezano je u jednu dobru celinu. Čak i Meloni koja me je nervirala veći deo romana i za koju sam priželjkivao da što pre nestane je na kraju imala takav momenat da sam ostao oduševljen i postala mi je jedan od dražih likova. Njena sudbina je pomalo tužna, ali ta njena potreba za herojem i da se uveri da je on heroj je dečije naivna, ali i veoma dirljiva.
Fascinantno mi je to što sam pri početku čitanja razmišljao da odustanem, a onda kada sam stigao do pred kraj žalio sam što nema još strana jer mi se nije završavala ova knjiga. Ne mogu da kažem da mi je jedna od omiljenih, ali mogu da zamislim kako joj se vraćam za nekih desetak ili dvadeset godina i čitam je ponovo. Mislim da vredi. Takođe, zbog načina na koji Irving piše imam želju da pročitam i ostale njegove knjige, a verujem da će se to uskoro i desiti. I kao što naslov romana kaže, ovo je roman i o nekim pravilima i mene je prodrmao u smislu da preispitam neka pravila po kojima živim i da se zapitam da li su dobra ili ih treba promeniti. A takve knjige najviše volim!
