Ako bi me neko pitao šta je potrebno da čitalac poseduje da pročita neko delo Džona Irvinga rekao bih strpljenje. Irving piše izuzetno divno i, čini se, sa velikom lakoćom. Ipak, ume da se raspline i da piše vrlo detaljno što nekad može da deluje konfuzno i bespotrebno. Roman Molitva za Ovena Minija nije izuzetak.
Njegov roman Svet po Garpu nije bilo nešto što bih kupio samoinicijativno u knjižari, ali je pronašao put do mene i znam da sam na kraju izuzetno uživao u njemu. Potom sam pročitao Tuđa pravila, pa se i dan danas setim tog romana i pojedinih likova. Ponekad poželim da mu se vratim.
Molitva za Ovena Minija mi već duže vreme stoji na polici. Nekako sam stalno odlagao da je čitam iako sam verovao da je dobra. A onda mi se u mislima vraćalo sećanje na Zoranine (@zozefina_k) utiske iz njene recenzije koji su bili pozitivni. Na kraju sam odlučio da je vreme za nju.
U prvih stotinjak strana sam se u više navrata zasmejao do suza. Već od prve strane Mini je jedna izuzetna pojava. Vremenom ću se toliko navići na njegovo prisustvo da će mi biti neobično kada prođe nekoliko strana a ne pročitam ništa o njemu.
On je poseban kako izgledom, tako i stavom i baš ostavlja upečatljiv utisak. I taj glas koji se dočarava velikim slovima, glas koji je kao konstantni vrisak. Delovaće mi toliko kontrastno u pojedinim situacijama da će me dovesti do suza od smeha.
Ipak, Mini je bio vrlo ozbiljan dečak, a kasnije momak. Bio je izuzetan prijatelj i može se reći da je bio spreman da uvek pomogne svom najboljem prijatelju, našem naratoru romana. I ti delovi romana kako oni neguju svoje prijateljstvo i brinu jedan o drugom su mi bili veoma dragi i uživao sam čitajući ih.
Irving često piše naširoko, čini se da ide u mnoštvo digresija. Ipak, na kraju nekako sve te niti priče spoji i protka u jedan savršen ćilim. Potrebno je samo malo strpljenja i neće razočarati. Jedan od najzabavnijih događaja o kome sam čitao je scena sa direktorom škole, oba puta. Takvo nešto mi je nezamislivo, ali je sjajno osmišljeno.
Molitva za Ovena Minija možda jeste obimniji roman, ali je itekako roman u kome se uživa, baš kao što sam uživao i u gore pomenutim romanima. Još jedna stvar koja se provlači kroz ceo roman jeste religija. To se priemti od samog naslova, pa preko mnogih delova u romanu. I sviđa mi se način na koji je Irving to obradio. Ne mogu da kažem da je religija „glavni lik“ romana, ali je dobra podloga za radnju samog romana.
Možda ovo nije roman koji ću istaći kao sjajan i preporučiti ga na prvu. Ali jeste roman koji ću rado čuvati na polici i nekad u budućnosti mu se vratiti. Ima tu neku posebnu moć i budi posebnu emociju, kao i ostali Irvingovi romani tako da ću ga čuvati na posebnom mestu.
