Tako zamišljam nebo mi je prva zbirka pesama (poezije) koju sam celu pročitao u životu. Takođe, prvi put ću ovde pisati svoje utiske o nekoj poeziji.
Sa radom Mike Antića sam se upoznao još u srednjoj školi. I dalje se sećam časa srpskog jezika i književnosti kada je profesorka čitala Besmrtnu pesmu nama. Dirnula me je toliko da sam danima o njoj pričao, a te 2011. deo pesme je stajao i kao profilna fotografija na fejsbuku.
Nisam neko ko je sklon poeziji, niti umem da je čitam. Imam utisak da kad bih je čitao naglas zvučao bih kao dete koje je tek naučilo da čita. Nisam navikao na stihove i strofe.
Mika je neko ko sa lakoćom ume da složenu misao pretvori u nekoliko reči a da to zvuči efektno. Metafore koje nekad koristi su očaravajuće. Baš bih voleo da sam imao privilegiju da ga upoznam. Čitajući njegove pesme sve deluje nekako lako, kao da su se pesme same pisale. Gotovo u svakoj ima ponešto da se izdvoji kao stih.
Mala zanimljivost: Citat koji sam izdvojio sam čuo mnogo puta ali nisam znao da je Mikin.
Posebno bih pohvalio ovo izdanje zbirke pesama jer pored samih pesama sadrži i crteže, fotografije i rukopise pesama što stvara još intimniju atmosferu sa samim piscem i njegovim pesmama.
