U poslednjih desetak dana često spominjem, a još češće razmišljam o knjizi O jednorozima, magiji i kritičkom mišljenju: inspirativni vodič za pedagoško-metodičku praksu. Njene delove provlačim kroz razgovore, nekad kao inspiraciju, a nekad kao repliku na ono što je rečeno. Ono što me posebno raduje jeste to što me je dodatno podstakla da ponovo promislim o sebi i načinu na koji držim čas.
Često se čuje da živimo u „ludom i brzom vremenu”, kao i da se danas „ništa ne postiže i ništa ne može”. Ti stavovi se neretko preliju i na obrazovanje: da današnja deca ništa ne znaju, ništa ne uče i ništa ih ne zanima. Upravo zato mi je ova knjiga toliko draga. Ona donosi drugačiji glas, glas koji kaže da deca žele da uče – ali uz drugačiji pristup.
Svako telo ostaje u stanju mirovanja…
Ljudi su različiti, kao i deca. Ipak, jedna stvar im je zajednička – ako mi nešto promenimo, promeniće se i ishod. Baš kao što Prvi Njutnov zakon kaže, dok ne delujemo u učionici, ne možemo da očekujemo da će se promene dogoditi same od sebe.
Pre dve godine sam na svoju inicijativu organizovao anonimnu anketu učenika. Cilj je bio da ocene svoje nastavnike bez straha od posledica i da konačno iskažu iskreno mišljenje. Želeo sam da njihove odgovore iskoristim da prepoznam šta njima smeta i šta može da se poboljša.
Dobio sam dozvolu – uz napomenu da učenici ocenjuju samo profesore koji pristanu na to. Valjda da se neko ne uvredi. Kasnije smo na časovima razgovarali o njihovim odgovorima i tada sam osetio da sam ipak nešto uspeo da uradim. Možda mali korak, ali važan za njihov osećaj o času koji držim.
Okruženje nekad ume da pomogne, ali nije presudno. Ne moramo da imamo savršene uslove oko sebe da bismo uspeli da nešto promenimo. Anđelka u knjizi postavlja jednostavno pitanje: ako želimo da nešto promenimo – šta nas sprečava u tome? Najčešće postoji način da se do rešenja dođe. Zato se često pitam Šta još možemo da uradimo da bismo uspeli? I dok razmišljam o tome, javlja mi se još jedan glas ovih dana.
Smisao učenja
Pre dva meseca započeo sam NLP edukaciju. Tek tada sam shvatio koliko zapravo ne znam o komunikaciji i koliko je ona važna. Kada se komunicira na pravi način, komunikacija postaje plodonosna i korisna, posebno kada radimo sa decom.
Jedna od važnih lekcija bila je pitanje: „Šta još mogu da učinim?” I evo primera koji ilustruje smisao učenja – iz dva različita izvora dobijam potvrdu koliko je važno obrazovati se i ulagati u sebe i svoje veštine. I ono što se možda ne vidi na prvu su dalekosežne posledice na druge ljude kada mi radimo na tome da postanemo bolji.
Upravo mi je ova knjiga, na drugačiji način, potvrdila ono što je i NLP rekao – možemo sve kada želimo. Ako su ciljevi realni, moguće je postići mnogo, čak i kada se u trenutku čini drugačije. Ako zacrtamo da ćemo dati sve od sebe da nastavu podignemo na viši nivo, možemo to i da ostvarimo. Zato mi je neprocenjivo drago što sam je pročitao.
Vodič ili nešto više?
Iako piše da je u pitanju inspirativni vodič, moram da priznam da sam u nekoliko navrata zaplakao. Da mi je neko ranije rekao da ću plakati uz pedagoško-metodički priručnik, i to u sasvim dobrom emocionalnom stanju (moje lično mišljenje), rekao bih mu da je lud. Ali desilo se. Čini mi se da je to samo potvrda da je knjiga satkana od ljudskosti i ljubavi prema onome što se radi. Napisana je za ljude. A i naša misija, i profesionalna i životna, treba da počiva na istom – prvo biti Čovek, pa sve ostalo.
Već sedmicama uživam u Anđelkinim newsletter-ima koje šalje svakog četvrtka, a knjiga deluje kao prirodni nastavak svega toga. Siguran sam da će se, kada budem pravio listu najboljih pročitanih knjiga ove godine, O jednorozima, magiji i kritičkom mišljenju naći u samom vrhu.
A za koga je knjiga? Čak i ako ne radite u prosveti, može vam pomoći da razumete kako stvari funkcionišu u učionici i koliku ulogu nastavnik zaista ima. Ako radite u prosveti, knjiga je sjajan podsticaj za onu čuvenu samoevaluaciju: kako držite čas, kako pristupate učenicima i šta se tu još može, ili ne može, promeniti. Meni je pomogla da potvrdim neke ranije zamisli i planove, ali mi i proširila neke horizonte.
Umesto zaključka
Ako vam se učini da sam pisao mnogo, a rekao malo o samom sadržaju – to je namerno. Ne volim da otkrivam previše. Svaki pokušaj detaljnijeg prepričavanja bio bi nepotreban. Ovo je knjiga koju je potrebno pročitati da bi se razumela na pravi način. Uostalom, bila bi šteta uskraćivati bilo kome priliku da je doživi kako treba.
Nikakav ChatGPT, kao ni tuđi utisci, ne mogu da prenesu ono što ova knjiga donosi. A kada smo već kod ChatGPT-a, u knjizi postoji deo koji daje sjajne uvide u to kako je Anđelka koristila nove tehnologije (web 2.0 alate) u učionici i na koji način planira čas. Sjajna stvar, zar ne?
Na kraju bih dodao da sam izdvojio mnogo delova knjige kao inspirativne citate, ali sam odlučio da na blogu ostavim samo jedan – iz jedne meni lično draže priče. Iako govorim o nastavi i o tome da promene počinju od nas, verujem da se sve te promene mogu primeniti i na život. Mi smo ti koji vršimo promene. Ne možemo – niti treba – da čekamo spoljašnji faktor da to učini umesto nas. To je još jedna lekcija koju sam naučio na NLP-u.
