Za film Svadba sam saznao na Instagramu i već nakon prvih desetak sekundi trejlera znao sam da ću ići u bioskop da ga gledam. Najavljeni zaplet ‘Srbin + Hrvatica = Svadba’ je obećavao celovečernju zabavu.
Već u prvoj minuti salom je odjeknuo gromoglasni smeh. Pesma je svima poznata. No, srećom, odjavnu špicu su pratile dve pesme snimljene specijalno za film. I „obrisale“ su sve prethodne pesme koje čujemo u filmu. Malo je reći da sam danas jednu od tih pesama vrteo celo popodne dok sam spremao ručak.
O zapletu ne bih puno pričao, može da se vidi u trejleru filma. Ipak, želim da kažem da mi se dopada zamisao zapleta i ideja celog filma. I može se reći da je poruka filma, ista ona koja je ispisana iza Bad Bunny-ja pre tri noći: „Jedino što je jače od mržnje je ljubav“.
I zaista mislim da su ljubav i poštovanje vrednosti koje će nam omogućiti da opstanemo i idemo napred, nikako mržnja. Ovaj film je pun oba, s tim što ovo drugo ispliva na površinu malo nakon prvobitnog šoka.
Ne mogu da se odredim da li su bili bolji mladini ili mladoženjini. Uživao sam u svakoj minuti filma, a briga o detaljima je samo doprinela tom užitku. Baka koja ima maskicu sa motivom šahovnice mi je hit. I druga baka koja je napravila selfie sa „pravim ustašom“ da pokaže drugaricama je još jedan hit.
Razne reference i međusobna prozivanja su plodno tle za humor na kome se bazira dijalog u ovom filmu. Moglo bi se na prvu reći da je ovakav humor tu da zabavi, ali bih rekao i da leči.
Upravo se dosetkama proziva deo identiteta naroda, a onda ih prihvatamo kroz poštovanje, ne kroz izrugivanje, jer već u sledećoj sekundi shvatimo da i mladini i mladoženjini imaju nešto što je deo identiteta naroda kom pripadaju. Ili je to jedan narod koji ima različite običaje? Znate kako kažu – sto sela, sto običaja.
Malo se smejemo kulturi i običajima, a opet kada u njima učestvujemo lepo nam je. I upravo ta lepota se probudi u trenucima dok gledamo film, saosetimo se kao da smo zaista na svadbi.
Jedini momenat kada sam prevrnuo očima je kada se pojavi Cica Maca. Na momenat sam pomislio kako nam to baš nije trebalo. Ali se ispostavilo kao super stvar za rasplet.
A kad sam već kod raspleta – onaj momenat mladine naracije kada prepričava događaje a glumci zapravo samo otvaraju usta mi je fenomenalan. Toliko jednostavna ideja a toliko pojača utisak gledanja filma.
Potom dođe kraj i ono plavo more tako zagrli i pojača sve tople i mile osećaje u nama. Mislim da sam sa tom poslednjom scenom mogao da ostanem još sat vremena u bioskopu i gledam u to more.
Posebno bih pohvalio bioskop na dobrom ozvučenju jer koju sekundu kasnije baš iz tog prijatnog osećaja me je trgao bass gore spomenute pesme. Da li je neki wow tekst? Nije. Da li vozi? Vozi itekako!
Malo mi je žao što trenutno nisam u mogućnosti da gledam film sa bliskim prijateljem iz Zagreba. Mislim da bi to tek bio događaj za sebe.
Možda se neće svi oduševiti filmom i to je njihov problem. Nama je definitivno potrebno više ovakvih i filmova i serija i knjiga i priča – priča koje izazivaju smeh i pozivaju na ljubav i poštovanje.
Postoje razlike, ali nije i da nismo slični. Samo je stvar da li želimo da gledamo kroz prizmu onog dobrog ili onog ne tako divnog.
Svi smo mi ljudi i možemo živeti u miru samo ako smo otvoreni prema svetu, a ovaj film nam je pokazao kako se ta vrata otvaraju.
Sa ovom mišlju dok sam izlazio iz bioskopa, shvatio sam još nešto – možda filmovi ne menjaju svet. Ali definitivno menjaju način na koji gledamo jedni druge. A nekad je i to dovoljno.
