Na Vikipediji piše da je potreba jedan od važnih dinamičkih pojmova koji označava stanje fiziološkog, psihološkog ili socijalnog nedostatka neophodnog za funkcionisanje organizma, kao i težnja da se nezadovoljavajuće stanje prevaziđe dostizanjem odgovarajućeg cilja. I usudio bih se da kažem da je dobro funkcionisanje mog organizma odgovor na pitanje zašto pišem.
Ne mogu baš da kažem da pišem od kad znam za sebe, ali je to sigurno od kada sam naučio da pišem – kada sam krenuo u školu. Sećam se da sam za vreme zimskog raspusta u prvom razredu kod bake svaki dan pisao po jedan sastav na temu Kako sam proveo zimski raspust. To je bio domaći zadatak moje majke. Sećam se da sam se trudio da pišem što lepše sastave, pažljivo birajući reči da, najčešće, opišem osećanja u ljudima.
U jednom periodu sam započeo da pišem i pesme. I to mi je bilo toliko zanimljivo da sam pravio zbirke pesama sa naslovima, tematskim celinama i slično. Pisao sam ih ručno u ukoričenim sveskama formata A4. Te sveske i dan danas čuvam. Tokom perioda srednje škole sam počeo da čitam knjige za svoju dušu, a ne samo školsku lektiru. I smatram da je to pomoglo da malo bolje pišem nego ranije. I kad se osvrnem, zaista sam imao potrebu da pišem.
Međutim, nakon srednje škole više nije bilo te obaveze za školu ili fakultet da pišem. Ali mi se čini da uvek nalazimo put do onoga što nam treba, čak i kad nam nije jasno kako. U to vreme je bilo popularno imati blog na tumblr-u. Kako sam bio neko ko uvek voli da proba sve novotarije, bio sam prisutan i tamo. Ponovo, iz potrebe, otvorio sam poseban tumblr blog samo za pisanje i počeo da pišem. To nisu bili tekstovi koji su redovno objavljivani, moguće ni nekog posebno dobrog kvaliteta, ali su bili odjeci moje duše, mog srca, mojih misli. Imao sam potrebu da sve što emotivno proživljavam u tom periodu izbacim na papir, makar i elektronski.
Ono što nisam očekivao je da će ti moji odjeci dobiti svoje odjeke. Vremenom su počeli ljudi da se skupljaju, tačnije da prate nalog. Potom, postojali su oni koji su imali potrebu da mi se jave i napišu nešto. Uvek su to bili komplimenti ili zahvale za ono što pišem jer se osećaju slično ili isto. Osetiti da nisi sam u svom bolu i usamljenosti i patnji nije mala stvar, znači. Posebno u periodu kada se još pronalaziš i ne znaš baš ko si, ni kojim putem treba da ideš. Sa nekoliko ljudi sam razvio divan kontakt, a onda je jedna devojka od svih njih toliko bila oduševljena da mi je stalno govorila kako toliko dobro pišem da moram da napišem nešto veće i krupnije – roman.
Roman sam napisao pre tačno deset godina. Na čitanje ga je dobila nekolicina ljudi iz mog okruženja. Ono što mi je bilo veoma drago jeste da sam dobijao komentare da im je pomogao da shvate sebe, da se osećaju bolje. Opet, ne smatram (što je možda loše po mene samog) da je to odličan kvalitet, ali da je njegova suština i moć u tome da može pomoći ljudima da se ne osećaju samo, da znaju da nisu jedini. Vođen tim komentarima nekoliko puta sam pokušavao da pronađem put do objavljivanja, ali za sada bezuspešno. Kažu da je težiti savršenstvu važnije od samog savršenstva. Tako da to doživljavam kao da je bilo daleko bitnije po mene da izbacim sve iz sebe i stavim na papir, nego da taj roman bude objavljen. Mada, ko zna, možda on nađe put do šire publike.
Na kraju, shvatio sam da sam pročitao dosta knjiga. Problem je što se nekih i ne sećam kako se zovu, za neke o čemu se radilo, ili mojih utisaka. Tako se rodila ideja da napravim dnevnik pročitanih knjiga. Tu ću moći lako da se vratim na utiske o bilo kojoj knjizi koju sam pročitao i podsetim se. Onda sam sasvim slučajno saznao za bookstagram. A onda sam imao želju da sve što pišem objavljujem i na nekom „samo mom“ mestu, pa je tako došla ideja i za ovaj blog.
I srećan sam što sam ovde. Više puta dobio pozitivne komentare kako su im moji utisci pomogli da se (ne) odluče za knjigu. Ili koju knjigu da izaberu knjigu za poklon. Više puta su pohvalili i način na koji sam napisao neke utiske. Dok sam uvek smatrao da sve što napišem je onako, da to može mnogo bolje. Trudim se da uvek svaku misao lepo upakujem, ali imam utisak da nekad jednostavno nije dovoljno dobro.
Od samog početka bloga imao sam ideju za jednu sekciju gde bih pisao o književnosti, tačnije o umetnosti u globalu. Imao sam ideju da to bude lično mišljenje izneto na nenametljiv način, jer sam shvatio da povremeno imam želju da kažem nešto, a ne mogu uvek da prenesem kroz utiske neke knjige. Smatram da nije ni fer da utiske o knjizi pretvorim u neki svoj govor ili stav o nekoj temi. I ta ideja je odavno postojala, ali nikako nije došla na red. Sve do momenta kada sam dobio odgovor na jedan mail koji sam poslao kao newsletter svojim pratiocima bloga, o čemu sam pisao u prethodnom blogu. Tada se zapalila ogromna želja u meni da je to to i da ću krenuti sa pisanjem.
Da li će neko čitati? Da li će se neko nekad naći da mi odgovori? Da li će nekog inspirisati da i sam počne da piše? Sve su to pitanja za koja bih rekao da bih voleo, ali ovo radim zbog sebe. Verujem da uvek pronađemo put do onoga što nam istinski treba. I ponovo ta reč – treba, trebati, potreba… A dok sam razmišljao o ovom tekstu i šta sve želim da napišem, setio sam se i citata koji je istetovirala pevačica Lady Gaga:
Confess to yourself in the deepest hour of the night whether you would have to die if you were forbidden to write. Dig deep into your heart, where the answer spreads its roots in your being, and ask yourself solemnly, Must I write?
— Letters to a Young Poet, Rainer Maria Rilke
Kako je vreme prolazilo spoznao sam da je to deo mene i mog bića, način na koji komuniciram sa sobom i pomažem sebi. Uvek sam bio sklon umetnosti i do sada sam se najviše pronašao u pisanju, ali u poslednje vreme sam otkrio i druge grane umetnosti koje mi pomažu da se izrazim i oslobodim misli iz svoje glave. Osećam veliku snagu u momentima kad nešto stvorim što mi se danima motalo po glavi, osećam ponos kada nešto što je bilo samo ideja postane čulno opipljivo.
Bitna je ideja, kada se ona rodi već smo na pola puta. A kako sam skoro čuo u jednom podkastu – jedino je nemoguće nešto kada imamo nekog ko će nam sa strane reći da to nije moguće. Dakle, bitno je i okružiti se dobrim ljudima koji podsticajno deluju na nas. Sve ostalo će doći i dolazi. Moram li da pišem? Da, moram da pišem, da pevam, da crtam, da švrljam, da brišem, da igram, da grlim, da dodirujem, da posmatram, da upijam, da stvaram. Samo se tako osećam živo, pa taman da sve što stvorim vidim samo ja.
