Odjavna špica je krenula, a nas petoro smo ustali gotovo istovremeno – dve drugarice, zaljubljeni par i ja, svako na svoj način vraćajući se stvarnost. Dok sam silazio niz stepenice i kretao se ka izlazu, imao sam osećaj kao da sam istovremeno i tu i negde sasvim odsutan, kao da stvarnost postoji, ali nema puni intenzitet, jer je film Couture i dalje odzvanjao negde duboko u meni, dopirući do onih slojeva koje ne prepoznajemo dok ih neko ili nešto ne dodirne.
Postoje zvuci, slike i osećaji koje ne zaboravljamo, čak i kada mislimo da smo ih ostavili iza sebe, i postoje trenuci u kojima nas umetnost, bez najave i bez objašnjenja, vrati upravo tamo gde nismo planirali da se vratimo. U tom hodu ka kolima, među ljudima koji su već pričali o drugim stvarima, osećao sam kako se u meni mešaju sećanja i utisci, ne kao jasno definisane misli, već kao osećaj koji ne traži reči, već prostor da se dogodi.
Možda je upravo u tome snaga ovog filma – u načinu na koji ne insistira da ga razumemo odmah, već nam dozvoljava da ga nosimo sa sobom, da ga prepoznamo tek kasnije, u tišini svoje sobe.
Pogled koji govori više od milion reči
Kada sam video da u filmu igra Angelina Jolie, znao sam da ću otići u bioskop da pogledam film. Pokušao sam da izbegnem bilo kakva očekivanja, jer su često upravo ti trenuci bez očekivanja oni u kojima dobijemo najviše.
Njena gluma u filmu počiva na gestovima i na dramatizaciji, ali i na nečemu mnogo suptilnijem – na pogledu koji deluje kao da u sebi nosi čitav unutrašnji svet, na načinu na koji emocija ne traži pažnju, već se jednostavno dogodi. Postoji u njenom izrazu nešto što prevazilazi granicu između lika i osobe, nešto što ostavlja utisak da ne posmatramo glumu, već prisustvujemo nečemu što je istinito, i upravo ta tišina u izrazu daje snagu svakoj sceni.
Zbog toga Couture ne deluje kao film koji želi da impresionira, već kao film koji želi da bude prisutan. I u toj prisutnosti pronalazi svoju autentičnost.
Tri žene i tri priče
Iako bi se na prvi pogled moglo pomisliti da je u centru priče jedan lik, film se zapravo razvija kroz tri paralelne sudbine, koje se ne ukrštaju na način na koji smo navikli, već se dodiruju gotovo neprimetno, ostavljajući utisak da su deo istog toka, ali ne i iste priče.
Maksin, Ada i Anžel predstavljaju tri različite tačke na istom putu — jednu koja se suočava sa sopstvenim ograničenjima, drugu koja tek ulazi u svet sa smirenošću koja nije naivna, i treću koja pokušava da pronađe prostor za sopstvene snove u svakodnevici koja to ne podrazumeva. Razlikuju se po godinama, poreklu, poslu i problemima. A opet na neki način biće povezane i pomoći će jedna drugoj u određenim trenucima. Upravo u tom tihom preplitanju, bez naglašenih obrta i bez potrebe da se nešto dokaže, film pronalazi svoju dubinu.
Iako film nosi naziv Couture i otvara vrata sveta Chanel ateljea, omogućavajući nam da zavirimo u procese koji su inače skriveni iza završne slike, moda ovde ne preuzima glavnu ulogu, već ostaje okvir unutar kog se odvijaju mnogo važnije stvari — one koje se tiču izbora, strahova, želja i načina na koji svako od nas pokušava da pronađe svoje mesto. One koje se tiču života.
Film koji ne traži reakciju, već ostaje
U vremenu u kojem smo navikli da filmovi brzo privlače pažnju i još brže je gube, Couture bira drugačiji put. Onaj koji ne insistira na dinamici, već na prisutnosti, ne na događaju, već na osećaju. To nije film koji će vas zabaviti u klasičnom smislu, niti onaj koji će ponuditi jasne odgovore, ali postoji velika verovatnoća da će vas dotaći na mestu koje niste očekivali.
I možda upravo zato njegov kraj ne predstavlja završetak, već početak jednog tihog procesa u kojem se slike i osećaji polako slažu, često bez potrebe da ih odmah razumemo. U tom prostoru, između onoga što smo videli i onoga što tek treba da shvatimo, film nastavlja da postoji — ne na platnu, već u nama.
Znam da će u meni ostati još dugo. Znam da će biti razlog da se probude određena sećanja baš kao što je to učinio tik pred odjavnu špicu. Znam da ću dugo misliti o njemu i o svojim sećanjima. I baš zato znam da ću se rado sećati ovog filma i možda mu se povremeno vraćati.
