Inspiraciju za ovaj tekst dobio sam vozeći se ka vikendici na Goliji. Mesec dana ranije, istim putem, prošao sam pored žene koja je po jakom pljusku pokušavala da preusmeri vodu koja se slivala iz puta u njeno dvorište.
Ne znam zašto mi je taj prizor ostao urezan. Ali znam samo da sam joj se zadivio što je po takvom pljusku izašla napolje. A onda, svaki naredni put kad sam prošao setio sam se upravo nje.
Tako je bilo i ovog puta. Sada je čak i vreme bilo oblačno, ali nje nije bilo. Verovatno čeka jači pljusak. No, onda sam se zapitao Koliko dugo ću se sećati? I zaista se to pitam. To je jedan vrlo nebitan događaj, ali ostao je urezan. A onda sam ostatak vožnje iskoristio da prebiram po sećanjima.
Kristina
Setio sam se nekoliko događaja iz perioda kada sam bio u nižim razredima osnovne škole ili predškolskom, nemam jasnu orijentaciju. Uglavnom, bili smo na reci nas nekoliko dece.
Upoznali smo decu iz tog kraja jer smo zapravo bili gosti jednog rođaka. Malo smo popričali sa njima i sećam se jedne devojčice Kristine. Prilikom rastanka sam joj doviknuo da nas ne zaboravi, uzvratila je isto. I, zaista, Kristina nije zaboravljena.
Žuta livada
A onda nekih pedesetak kilometara dalje setio sam se još jednog događaja iz ranijeg detinjstva. Na putu do pomenute vikendice putovali smo porodično – otac, majka, brat i ja.
Postoji mesto sa kog vidimo delić puta kojim ćemo proći za nekih desetak minuta. I iznad tog puta se videla velika livada koja nam je bila orijentir.
Prilikom prvog odlaska kada nam je otac pokazao tu livadu bila je jesen i livada je bila žuta. Od tada, svaki put smo spominjali žutu livadu i sa kim god sam putovao do vikendice, pričao sam im tu priču.
Sada mi je posebno važno da tu priču učinim besmrtnom, jer otac više nije sa nama. Niti je više žuta, niti je livada, ali je jedno posebno mesto za nas. Obeležen je taj komadić planine na sledećoj fotografiji.
Shvatio sam da postoje priče koje očajnički želim da sačuvam od zaborava. Za sada ih još uvek živo pamtim i prepričavam kad god imam priliku. Ali plašim se dana kada će početi da blede.
Dabogda crk’o mjesec žut…
Od nebitnih priča pamtim mnogo, od slučajnih događaja pamtim još više. Često izvlačim iz malog uma neke događaje koji su se desili a koji nisu ni po čemu bitni.
Na primer, leto 2002. pamtim po pesmi Pustite me koju su zajedno otpevali Osman Hadžić i Dino Merlin. I dan danas, kad čujem prve taktove pesme, mislima se vratim na isto mesto na Goliji. A uspomena povezana sa tom su letnje noći u staroj drvenoj kući i mi za stolom igramo Remi.
Pre dva dana sam sa bakom pričao o dedi i da li ga se sećam. Imao sam malo više od tri godine kada je preminuo. I shvatio sam da imam samo jedno maglovito sećanje na njega.
Šta smo mi?
I onda smo pričali o još nekim sećanjima. I tako sam shvatio da su zapravo mnogi naši razgovori satkani od sećanja. I da ima mnogo onih malih koje nam prolaze kroz misli. Nisu bitne za svakodnevnicu a ipak se sećamo.
Ipak dozivamo neke uspomene. I osetimo neku setu, nostalgiju, sreću, tugu, radost, ponos. Osetimo. I osećamo. I to nas (ili mene bar) čini živima, čini da cenim svaki korak koji pravim.
Isto je i sa predmetima. Iako mi neki predmeti nisu potrebni ipak su pokloni koje rado čuvam. Sećaju me na osobe koje su mi ih poklonile, ali isto tako i na neko drugo vreme ili momente sa njima.
O poklonima ću u posebnom narednom tekstu da pišem više, jer neki pokloni zaslužuju da budu posebno spomenuti.
Možda smo na kraju svi samo skup uspomena koje nosimo sa sobom.
A šta ti pamtiš?
Svi nosimo neka mala sećanja koja nam se iznenada vrate.
Ako imate neku uspomenu koju i dalje pamtite iz nepoznatog razloga i želite, podelite je sa mnom.
Voleo bih da zajedno sačuvamo te deliće prošlosti od zaborava. Plan mi je da vaše uspomene objedinim u jedan poseban tekst sličan ovom.
