Mlada pesnikinja Marija Marković ove godine je pobedila na prvom konkursu kvir feminističkog kolektiva Zadruga: „Pionir/ka Književne Zadruge“. Nagrada je bila objavljivanje njenog rukopisa.
Knjiga koja nosi naslov „Žene koje nisu videle more“ prati transgeneracijske traume pretkinja lirskog subjekta i kao takva predstavlja još jednu veoma važnu zbirku angažovane poezije.
Publika je tokom leta imala priliku da se upozna sa Marijinom zbirkom na promocijama koje su održane u Kragujevcu, Beogradu i Pragu, a njene pesme se mogu pročitati i na književnim portalima – Strane, Astronaut i Bludni stih.
Upotreba plodova
kada se sve sabere
u mom stomaku
nikada odsustvo straha
slika koja umiruje:
negde među makijom
kupujemo magarca
i nekoliko redova maslina
sadimo hortenziju
pred spavanje proveravamo
napuklost smokava iz bašte
otvorenih usta
u moru čekamo kišu
umesto bibera
ponovo sušimo mirtu
Ko su te žene koje nisu videle more? Našim generacijama je možda nezamislivo, ali iznandili bismo se da saznamo koliko je naših baka, pa čak i majki, među tim istim ženama koje su bile uskraćeno za iskustvo koje se danas mnogima čini trivijalnim.
Ako malo zagrebemo ispod površine, shvatamo da je more u naslovu ove zbirke zapravo sloboda. Sloboda koju i dan danas moramo da branimo jer smo svedoci dešavanja u svetu koji uporno pokušava da poništi bitke koje su naše pretkinje vodile.
patrijarhat u rukama žene sanjala sam da nam je dvorište čuvala dobro uhranjena divlja svinja izašla sam bosonoga i posmatrala kako njuškom ore blato smeđa gusta dlaka presijavala se na suncu brat mi je pružio očevu pušku videla sam svoje ruke kako ubacuju zrna u papirnom omotaču opalila sam dva puta životinja je legla bez trzaja i zvuka gledala me je mojim očima
Poezija Marije Marković je na svojstven način borba za sve one žene koje su život provele zatvorene u svoja četiri zida. Borba da se njihovim sudbinama pruži glas i da izađu na videlo zataškane sudbine koje je decenijama ugnjetavao patrijarhat.
Na samom kraju ovog teksta, osvrnula bih se još i na divne reči kojima je književnica Staša Aras opisala ovu zbirku na njenim koricama: “Treća generacija pismenih žena na Balkanu iznosi ono što je činio i Dante. Izlaz za nuždu iz srednjeg vijeka. Opojna i oštra poezija. Mirisna i glatka. Kao dlan. Kao šamar.“
Knjigu “Žene koje nisu videle more” možete da naručite u digitalnom i štampanom izdanju putem sajta izdavača na sledećem linku.
Sve tekstove koje je pisala Bobana za knjiški blog Petrov svet možete potražiti na sledećem linku.