Leto je konačno počelo a ja sam se već nekoliko dana družio sa prvom zbirkom priča Džumpe (ili Đampe) Lahiri. Za nju je osvojila Pulicerovu nagradu za književnost i Nagradu PEN/Hemingvej. Tumač bolesti je zaista jedna topla, ljudska zbirka priča koju vredi pročitati.
Kako sam već čitao dela ove autorke, sam stil pisanja mi je bio veoma poznat. I, moram priznati, veoma drag. Ta toplina sa kojom ona piše, obraćajući pažnju na sitnice je nešto prelepo. Imenjak je prvi roman koji sam u životu pročitao i čitao sam ga više puta. Čitanje ovog romana mi je samo probudilo želju da u ruke opet uzmem Imenjaka.
Poveznica svih ovih priča su međuljudski odnosi. I uglavnom su vezani za brak i doživljaj istog. Svaka priča počinje toplo i lepo, a onda u nekim od njih nailazimo i na neke probleme. I na kraju se neke završe toplo, a druge baš i ne. No, nijedna od tih priča me nije razočarala ili mi ubila volju da ne nastavim dalje sa čitanjem ove knjige.
Međuljudski odnosi su vrlo krhka stvar i dešava se da budu narušeni, ponekad čak i zbog sitnice. Ovde ćemo čitati i o takvim sitnicama, i o nekim krupnim stvarima. Priče nisu previše dugačke, ali na momente jesu pomalo šokantne. Istražuju i neke (može se reći) tabu teme, poput prevare. Svaka nudi nešto novo i drugačije.
Ako ste čitali već nešto od Džumpe i dopalo vam se, onda je i knjiga Tumač bolesti za vas. To je taj prepoznatljivi stil pisanja, sposobnost da vam reči dodirnu dušu i da se osetite veoma lepo dok čitate ovaj roman. Možda vas neće raspametiti i ostaviti utisak da je ovo najbolja knjiga na svetu. Ali definitivno je jedna od onih knjiga koja će vam povremeno proći kroz glavu.
U ovih devet priča sigurno ćete naići na bar jedan momenat koji možete prepoznati u svom životu. Ili životu dragih ljudi. Ovoga puta imate ogromnu preporuku od mene!
