Kad god mi se čita triler a imam veliku nedoumicu šta da čitam ja uzmem da čitam neki od romana koje je napisala Agata Kristi. Tako je ovog puta izbor pao na roman Nakrivljena kuća. Na samom početku stoji beleška Agate kako joj je ovo jedan od dražih romana čijem pisanju se posvetila kada je imala puno slobodnog vremena i kada je želela da uživa.
Roman nije obiman i relativno brzo i lako se čita. Zanimljivo mi je što celu priču pratimo iz ugla momka kome se svidela devojka za koju se ispostavlja da je unuka ubijenog. Otac tog momka radi u policiji, pa tako momak počinje da biva u Nakrivljenoj kući malo više prateći situaciju i dalji razvoj, uz to pričajući ocu o svim svojim zapažanjima. Tako i mi saznajemo što šta o ukućanima kroz njegov uvid u kuću i njeno stanje.
Vrlo je zanimljiv spoj porodica koji žive pod istim krovom, a još je zanimljivije šarenilo tih likova. Svaka osoba je za sebe i nekako je svako do njih na svoju ruku drugačiji, nespojivi su. Pretpostavljam da su bili vrlo zabavni za stvaranje i pisanje. Ipak, na kraju jedan od njih zaista jeste ubica i to se saznaje na pomalo bolan način pred kraj romana.
Moram da priznam da sam već negde u poslednjoj četvrtini romana slutio ko je ubica tj. da taj ubica ima neke umešanosti i zaista sam pogodio (po prvi put kad je Agata u pitanju). Ipak, ovaj roman mi nije jedan od njenih najboljih romana. Ne umem da opišem zašto, ali ima nešto tu što mi nije skroz leglo.
