Otprilike, kad god imam problem da izaberem šta sledeće da čitam posegnem za romanom Agate Kristi. Sa njom sam siguran da neću omanuti. Čak i da mi se ne dopadne roman, uvek je jedno sigurno – miserije koje ona smisli će mi držati pažnju. Tako je bilo i sa romanom Gospođa Makginti je mrtva.
Ono što mi je bilo posebno zanimljivo u ovom romanu jeste da već u prvom poglavlju dobijamo malo drugačiji uvod u slučaj. Naime, policajac koji je vodio istragu ubistva i prikupio dokaze nije uveren u krivicu okrivljenog i osuđenog. Na kraju se obraća gospodinu Poarou za pomoć. I ostatak romana pratimo magiju koju izvodi Poaro. Naravno, u početku deluje veoma teško izvodljivo pronaći nove okolnosti i dokaze za zločin koji je počinjen nekoliko meseci ranije. Ipak, Poaro uspeva da izvede nove zaključke.
Agata kao Agata je sjajna i zaista joj treba odati priznanje koliko je uspešna u osmišljavanju zločina, ali i svih onih ćorsokaka kroz koje nas vodi u toku romana. Njeni likovi su vrlo neobični i zanimljivi. Na momente prosto poželim da se nađem u tom svetu.
Ipak, iako mi je roman držao pažnju na kraju ipak nije bilo to to. Nekako mi je ona ima bolje priče, sa više zapleta i osumnjičenih. Ovde sam do kraja samo na dve osobe pomislio da su krive. U nekim prethodnim romanima sam na mnogo više likova sumnjao. Ipak, u svakom slučaju roman je zanimljiv i dovoljno zamršen da nećete baš lako pogoditi ko je ubica.
Jedan zanimljiv momenat romana mi je bio sa Robinom i njegov rad na drami sa gospođom Oliver. I sva ta njena nerviranja jer on ne razume zašto su neke stvari takve i zašto ih ne može menjati. Imam utisak da sam bio na njenom mestu da bih poludeo. I zbog tog njegovog stava, Robin mi se izdvaja kao najmanje drag lik u romanu Gospođa Makginti je mrtva.
Još jedna stvar koja se slučajno desila, naime i u prethodnom Agatinom romanu koji sam čitao (Džep pun raži) i u ovom, spominje se dečija pesmica za koju se ispostavlja da ima veze sa ubistvom. Nije ništa bitno, ali je meni bilo vrlo zanimljivo što se tako pogodilo.
