U poslednjih mesec dana, ili možda dva, na Instagramu, tačnije delu koji nazivamo bukstagram se naširoko pisalo o knjizi Rečnik čudnovatih tuga. Priznajem, poklekao sam pod svim ti spominjanjima i utiscima da sam rešio da je i ja kupim.
Ovo nije klasična knjiga. Već sam naslov nam govori da je ovo svojevrsna vrsta rečnika. I baš kao takav ga treba čitati. Ipak, ovo nije rečnik koji se čita površno, već treba da se čita mirnog i koncentrisanog uma.
Da li ste ikada imali neki osećaj koji ste pokušavali da opišete ali niste imali konkretnu reč za njega? Ili vam se dešavalo da određene misli koje imate ne umete da opišete drugima i imate utisak da se samo vama javljaju? Za takva i mnoga druga stanja možete pronaći reč/izraz u ovoj predivnoj knjizi.
Toliko puta sam se pronašao u nekim rečima da je postalo suludo obeležavati strane na kojima su te reči, ali ću izdvojiti samo neke od njih, bez značenja. To ipak prepuštam vama. Neke od reči u kojima sam se pronašao su: looseleft, elsewise, maru mori, zielschmerz i thwit.
Sa druge strane, prošle godine sam imao gubitak u porodici i povremeno uhvatim sebe kako se prisećam glasa, mimike, nekih fraza i slično. Čak ima i reč za to – tuga koja se javlja kada osvestimo da smo počeli da zaboravljamo dragocena sećanja na preminule. A ja bih rekao da imam strah od tog momenta kad počnem da zaboravljam takve stvari, što je neminovno.
Kad smo kod zaboravljanja, tu je još jedna reč, imenica, koja opisuje stanje da se pojedina sećanja iz našeg mozga brišu bez naše svesti o tome, poput šta smo jeli prošle sedmice, neke žurke na kojoj smo bili pre deset godina ili prvog ozbiljnog razgovora sa dedom. I kada sam pročitao ovo, imao sam jaku knedlu u grlu. Ovo sam znao da se dešava, ali nikad nisam promišljao o tome. Koliko je zapravo nekih sećanja koja imamo a koja nestaju polako i da li ih ikako možemo sačuvati.
Trudim se da ne otkrivam previše o knjizi, a opet želim da skrenem pažnju na nju jer je vrlo zanimljiva, drugačija i sigurno će izazvati buru emocija u vama, mnogo ćete razmišljati posle nje i poželećete da vam bude blizu pa da joj se povremeno vraćate i tražite ono što ste pročitali a u pravo doživeli da znate kako se zove. Ipak volimo da imenujemo stvari, zar ne?
I da, posebno mi je simpatično što je Džon zapravo reči u knjizi Rečnik čudnovatih tuga izmislio. A onda je u pogovoru pozvao i nas da to isto uradimo, što je strava! A sam rečnik me je podsetio da sam pre nekih sedam ili osam godina pokrenuo instagram stranicu, baš u formi rečnika, na svakoj od fotografija je pisala jedna reč, a onda u opisu fotografije i značenje te reči. Ubrzo sam stao sa tim, a onda sebi prećutno obećavao da ću jednog dana nastaviti. Ova knjiga je probudila u meni tu želju ponovo.
