„Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ – Radmila Petrović

636

Kada šetam između rafova biblioteke ili knjižare uvek ću pre izabrati dobar roman nego zbirku poezije. Izvinjavam se svima koji uživaju u istoj. Poezija me obuzme i probudi na čas, kao kada posle prvog snega otvorite prozor i mraz vas dotakne po obrazu, a ta hladnoća bude kratkog daha. Ljubitelj sam slojevitih priča i klasika koji vode na daleka putovanja u prošlost u kojoj tragam za onim što je nestalo u žurbi današnjeg kapitalizma.

Ipak, pre nekoliko meseci, u moje ruke je stigla zbirka pesama Radmile Petrović. Dobila sam pregršt preporuka da je pročitam, što od pisaca poezije, što od onih koji vole da uživaju u njoj. Dala sam joj šansu i pošla na putovanje sa Radmilom. Prvi put mi se dogodilo da me poezija dotakne više nego proza i da kroz pesme sklopim mozaik njene priče, karakter likova i boju pejzaža koju je želela da nam prenese. Priznajem, Radmila ostavlja bez daha. Svojom hrabrošću da piše o zabranjenim temama, da se dotakne svega o čemu naše društvo ćuti, da prenese osećaj života na selu i života na betonu, ova devojka pleni i ima šta da vam kaže. Ukoliko bežite od sredine u kojoj ste rođeni, među njenim redovima ćete pronaći sebe. Njene pesme su melem na ranu čak i onima koji nikada nisu doživeli ono o čemu piše. Moram priznati, poseban je doživljaj čitati je u tramvaju Sedmici koji klizi po mesečini i uliva se u krvotok Beograda. Knjižica koja svedoči o tome kako zaista žive mladi u Srbiji danas. Mladi koji su došli u velike gradove po obećano parče neba i ostavili sve iza sebe. Njeni stihovi su teški, nisu za svakoga, zato pažljivo birajte kome je preporučujete.

Želela sam i ja da budem latica,
a trava sam koja izrasta iz betona,
Morava što preti da se ulije u svačije cipele.
Ništa te ne učini toliko snažnim kao porodica
u kojoj se deca gaje kao kukuruz,
pod uslovom da je preživiš.

Radmila Petrović

Imala sam tu sreću da rastem na selu poput nje, da me bude petlovi i da gledam brazde na seljackim rukama moje babe i dede. Kasnije sam imala tu istu sreću da odrastam i upoznajem sebe u različitim gradovima. Ipak, selo je najbolja početna tačka. Nigde nećete naučiti toliko o životu kao na selu. Kada u sedmoj godini slušate o tome koliko košta kilo malina, da li je kukuruz rodio i šta sve žena sme ili ne sme da radi, ne možete uploviti u život nespremni. Selo vas spremi na sve što će doći. Hajdučka trava vam ostaje zauvek pod nogama a majčina dušica cveta pod prstima. Odlazite nežni u velike gradove da ih oplemenite svojom dušom i pričate im o tom selu zauvek. Pričate im kako je lepo popiti neuzvareno mleko iz limenog lončića. Pričate im kako je vaš deda pravio i pekao svaku ciglu koju je uzidao u porodičnu kuću. Pričate im kako ste se do prve prodavnice vozili u traktorskoj prikolici. Pričate im kako pogača u šporetu na drva ima boju sunca koje izlazi kroz grane breze. Pričate im kako su ovce kao rasute bele mrlje po zelenom ćilimu trava. Pričate im, a oni vas bledo gledaju. Ne znaju o čemu vi to pričate. Onda se samo napravite ludi i uz čašu belog vina nastavite da gledate kroz prozor nekog salonca kako tramvaj Sedmica nestaje u noć.

Pođite na putovanje sa Radmilom, šmeker devojkom. Nije za svakoga, ali za one koji se usude biće nezaboravno.

Da li Vam se svidela ova objava?

Budite u toku sa novim objavama na blogu.

Sačekajte trenutak...

Hvala Vam što ste se prijavili!
Proverite Vaš inbox ili spam/junk za mail dobrodošlice!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Like
Close
Petrov svet Tiny Salt theme © Copyright 2020. All rights reserved.
Close