Bekim Serjanović – Romani

Htela sam da napišem recenziju nekog Bekimovog romana jos odavno, ali bojim se da recenzija Bekimovih romana nije moguća bez prethodnog osvrtanja na Bekima kao čoveka, pa tek onda Bekima kao pisca. Rodjen u Brčkom 1972. godine… Tako počinje svaka biografija ali njegovu bi trebalo početi sa: Rodjen kao dečak široke mašte, sa dubokim crnim očima punim ljubavi prema svetu koji će tek upoznati. Bio je neko i niko, svašta i ništa, ovde i tamo. Zato mi je teško da ga stavim u redove, rečenice i slova. Bekim je bio neuhvatljiv. Iza sebe je ostavio nekoliko romana: Nigdje, niotkuda, Ljepši kraj, Tvoj sin, Huckleberry Finn, Sandale i Dnevnik jednog nomada. Bekim nas je napustio 2020. godine i ako mene pitate otišao prebrzo kao i svi velikani naših vremena. Ostalo je u njegovom peru bar još stotinu priča iz života, vickastih zapažanja, duhovitih dosetki, dubokih tuga i prelepih žena o kojima bi nam pisao. Ovako, sada kada ga više nema i kada sam svesna da njegovu novu knjigu ne mogu ugledati u nekom izlogu i obradovati se kao dete koje ugleda omiljeni slatkiš na kasi supermarketa, deluju još vrednije i kao neke male relikvije stoje i krase moju biblioteku. Otišao je i ostao, to baš liči na njega. Neću vam prepričati njegove romane, ne zato što ne želim nego, kao što vam i rekoh na početku ovog teksta, to je nemoguće. Većina pisaca ima likove, radnju, kompoziciju, redjanje slika i dogadjaja. Za Bekima nisu postojala takva pravila, a jedini lik koji se provlači u svim ovim romanima je on sam. Uglavnom je pisao u prvom licu i dozvoljavao nam da budemo gosti njegovih misli. Ukoliko se upustite u avanturu sa njim, ušuškaćete se u njegove reči i već posle nekoliko stranica imaćete osećaj da vam je prijatelj, da vas razume, da čak i one najuvrnutije misli koje vam prodju kroz glavu ponekad nisu tako čudne. Shvatićete koliko je život prolazna stvar i da ga treba potrošiti odjednom, baš kao što je i Bekim radio. Bio je sklon porocima, neki bi rekli previše, ali ja mislim sasvim dovoljno da preživi sav bol koji je nosio u sebi. Kroz njegove knjige možemo samo naslutiti kako je to biti izbeglica sa prostora Balkana, kako je biti večiti stranac u svetu i živeti na vetrometini, kako je to menjati žene i poslove i ne vezivati se ni za šta od straha da se sve ne raspadne i rasprsne u milion čestica. Kako je to voleti obične životne stvari, zaljubiti se u ženu na trafici, ispeći svoj hleb, provesti leto na splavu, jesti sardinu sa ukusom rajčice za doručak, skočiti u Dunav umesto jutarnjeg tuširanja, slušati ljude, buditi uspomene kojih više nema, smotati dzoint, oprostiti se od one koju voliš, napiti se i zaspati.

Izdvojiću citat iz romana Ljepši kraj, koji je ujedno i poslednji koji sam pročitala:

Kad nekog upoznaš predstaviš se i onda te taj neko upita: Gdje živiš? Što radiš? Odakle si? – a ti nemaš odgovor na ta pitanja. Odnosno imaš ga, ali kompliciran je i zahtijeva mnogo dodatnih objašnjenja. I onda počneš lagati. Izmisliš nov identitet. Ne zato da bi nekoga prevario, već da pojednostaviš stvari. I ako ti ta osoba postane bliska, onda se zbilja i uživiš u taj novi identitet. Mijenjao sam poslove, način odevanja, naglaske, samo da bih ljude poštedio objašnjavanja. Ili sam se možda plašio da će me odbaciti ako otkriju pravog mene. Jer pravi “ja” zapravo ne postoji. Na tom “ja” naslagano je toliko slojeva da, kad bi ih čovjek uspio jednog po jednog odstraniti, ne bi ostalo ništa.

Bekim Serjanović

Uživao je u skokovima u reku, isto tako je uživao u zaranjanjima u sebe samog i ne znam da li će se uskoro iko usuditi da zaroni toliko duboko u sebe. Prva njegova knjiga koju sam pročitala je bio Dnevnik jednog nomada i imala sam utisak da ju je napisao u hodu, dok je putovao izmedju pet zemalja i sedam jezika, bežeći od demona koji su mu disali za vrat. Nadam se da se bar sada kada ga nema odmara od istih tih demona, da je našao svoj dom, koji je besomučno tražio kroz pisanje. Nadam se da je opet u nekoj kolibi na vrh brda i da piše svoje tekstove dok bagremovo drvo pucketa u peći pored. Verujem da ga tamo čekaju svi njegovi heroji iz detinjstva, svi pisci koji su ga razumeli, svi oni sa kojima sada može da podeli misli jer možda ga mi na zemlji nismo dovoljno dobro razumeli. Opet, rekla bih da Bekim nije za svakoga, čitajte njegove knjige ako želite da zaronite u sebe. Ukoliko se plašite tog skoka, onda nemojte, bolje ne.