Za roman Galeb Džonatan Livingston sam čuo od koleginice i drugarice dok je listala moju knjigu fotografija iz Istre i na mnogima od njih videla galebove. To isto veče smo proveli tako što sam joj pričao i o nekim planovima koje imam za dalje i ona je rekla da je ova knjiga definitivno za mene.
Zbog obaveza nisam stigao puno da istražujem roman, ali sam zabeležio da ga u nekom trenutku pročitam. Međutim, ona je bila brža i poklonila mi ga je. Iskoristio sam priliku i pročitao ga na rođendan. Priča nije duga, čita se brzo i lako. I prija.
Mogu da kažem da sam se veoma pronašao i osetio sve ono o čemu galeb Džonatan priča. Čini se da ovog proleća, a sada već i leta, nikad više znakova ne stiže do mene da je ono što planiram i na čemu radim itekako dobro i ova novela je samo još jedna potvrda tome. A možda samo želim da sve znake oko sebe čitam na taj način? Svejedno je, znam koji sam put ucrtao.
Pre svega moram da kažem da mi se dopada samo fizičko izdanje ove knjige. Veoma kvalitetno i lepo i baš mi je prijatno držati ga u ruci. Ništa manje nije lep iznutra. A onda još kad se pročita samo pojača kompletan utisak.
Baš kao što mi je u posveti napisala „Ovo je knjiga kojoj posveta ne treba“ mogu da kažem to isto. Novela Galeb Džonatan Livingston je posveta za sebe. Ako je nekom poklonite jer mislite da je za tu osobu, onda je to to, prepoznaće posvetu između redova. I na kraju samo ostaje da raširimo krila (ili ih skupimo uz telo) da bi naš let bio najbolji moguć i da bismo uspeli u nekim novim pokretima, akrobacijama i životnim lekcijama. Tada čak i nebo nije granica.
