Poslednjih deset godina, poezija je, na očigled čitalačke publike, kritike i recepcije, doživela pravi preporod u srpskoj književnosti. Iako u jednom dužem periodu zapostavljena od čitalaca ali i od samih pesnika, kritičara, savremena poezija danas nalazi svoje mesto sve više u čitalačkom izboru njenih ljubitelja ali i onih koji su skloniji prozi ili uopšte ne čitaju. Iz dana u dan se javlja sve više novih, mladih, pesničkih glasova koji nalaze put do svojih čitalaca ali tu su i glasovi koji se već čvrsto čuju u poeziji. Nema sumnje da su savremeni pesnici vrlo angažovani oko svoje poezije, skoro svakodnevno se održavaju pesničke večeri a zbirke pesama nalaze put od knjižara do kućnih biblioteka i noćnih stočića. One zbirke pesama koje se čitaju malo po malo, pred spavanje, ujutru uz kafu ili u hodu tokom dana. Ona poezija koje spašava svakodnevno male i velike ljudske svetove.
Čitanje poezije je kao unutrašnji poziv u pomoć da razumemo svet, ljude ali i sami sebe. Sve što pročitamo ulazi u našu unutrašnju biblioteku s toga treba pažljivo birati. Ono što čitaoci nalaze u poeziji danas jeste zasigurno poistovećivanje sa atmosferom, osećanjima i doživljajem sveta oko sebe. Glavni ključ poezije je da jezičkim sredstvima izrazi neko osećanje te čitaoci u poeziji pronalaze zajedničke kodove koje dešifruju i doživljavaju ih kao sebi bliske pa samim tim pronalaze i komfor, otkrovenje ili prosto lepotu izražajne poetske reči.
Neke od odabranih zbirki poezije koje ću prikazati, jesu upravo ono što bih nazvao SOS poezija: važna, koja svaka u svom poetskom stilu govori o malim i velikim stvarima, važnim za autora ali koja u dodiru sa čitaocima dobija opšti karakter; ona u kojoj nalazi nešto svoje te nam postaje bliska i lična. To je poezija koja svojom poetskom snagom, simetričnošću izraza i pre svega originalnošću i svežinom u nas unose nove doživljaje.
Pariz, Teksas, Vladan Krečković (PPM Enklava, 2020) – zbirka pesama koja je poput intimnog filma sastavljen od slika, kadrova, zvukova i sećanja lirskog subjekta koji na svojim putovanjima luta u sebe pokušavajući da se opet pronađe između odlazaka drugih ljudi. Atmosferična i nostalgična, ova zbirka poezije otvara pitanja o rastancima, nostalgiji bez patetike i perspektivi jednog čoveka posle rastanka sa bliskim ljudima. Posle čitanja Vladanove zbirke, zaista se stiče osećaj da poznajemo to dvoje ljudi, o kojima piše u pesama.
Vodič kroz požare, Ognjenka Lakićević (LOM, 2019) – ovom zbirkom poezije, autorka je izazivala pravi požar koji je bio potpuno neočekivan u savremenoj poeziji. Zbirka se odlikuje jakom i stabilnom intimnošću koja u jednom trenutku čitanja postaje svačija. Preciznim i čistim jezikom u pesmama se izražava lično putovanje kroz različite životne požare koji se rasplamsavaju u odnosima sa partnerom, roditeljima, porodičnom prošlošću, u odnosu prema samom sebi ali ponajviše u odnosu prema nepravdi.
Kako sam postala flamenko plesačica, Jelena Žugić (PPM Enklava, 2021) – prva zbirka pesama autorke ali vrlo zrela, nadahnuta i vatrena kao plesni pokreti flamenko plesa. Ova zbirka nam donosi jedan svež pesnički glas u savremenoj srpskoj poeziji: sveže slike koje su oneobičene, ukusne i na momente metaforične, opet neopterećene pesničkom potrebom za uzdizanjem stvari. Flamenko plesačica kroz muziku, ples i erotizam prolazi kroz različite gradove i među različitim ljudima u potrazi za onim što želi negde duboko u svom stomaku.
Psi koji trče unazad, Marko Đorđević (KRŠ, 2022) – zbirka poezije koja u sebi nosi nežni lirizam i svoje uporište traži u lirici naše književnosti, pevajući o narušenim porodičnim odnosima, osećanjima lirskog subjekta koji sagledava prošlost retrospektivno kao što i psi u njegovim pesama trče unazad. U pesmama nalazimo magijsko, pagansko i lirsko, duboko lično i strašno: glavna tema zbirke jeste istorija smrti ali i usamljenost, potraga za komforom u prošlosti koju lirski subjekat razobličava, istražuje i ponovo u miru sastavlja. Bogata lirskim slikama koje pesnik ređa unazad, u pesmama i sami čitaoci mogu naći svoje lične odgovore.
Novo groblje, Milica Špadijer (Kontrast, 2022) – zbirka poezije koja balansira između polariteta: ljubavi i mržnje, smrti i života, stvarnog i čudesnog, ličnog i kolektivnog. U pesmama lirski subjekat, u odnosu na sam naslov zbirke koji ukazuje na nešto novo i mrtvo, vaskrsava uverljivo i konstanto iz prošlosti osećanja, sagledavanja i priznavanja intimnog sveta u jedan širi društveni kontekst. Ideja smrti se dekonstruiše u pesama kako bi sam lirski subjekat iz nje izvukao nešto korisno te se time zapravo ne slavi smrt već vaskrsenje života.
Ovo telo je hotel, Martina Kuzmanović (PPM Enklava, 2020) – zbirka poezije kojom vlada nestalnost telesnosti i prostornosti kao jedinica za merenje odlaska i dolaska ljudi. Anti-epski se u zbirci govori o svakodnevnim stvarima, malim ali bitnim aktivnostima u životu. Autorka u svom prvencu ostavlja dovoljno prostora, koji je i okosnica same zbirke, da se poistovetimo, razmišljamo i zapitamo o sopstvenoj prostornosti i pripadanju sebe kao i sopstvenog tela koje često može biti svačije i samo hotel u koji drugi ostavljaju tragove, traume, sećanja i borbe sa kojima se suočavamo.
Ovaj odabir autora i njihovih zbirki pesama potiče iz ličnog čitanja i poistovećivanja sa njima ali i iz tog potpuno ličnog može proisteći i nešto opšte te vam preporučujem da na svojim policama uvrstite ove zbirke pesama.
Autor teksta: Nenad Kostić
Možete me pronaći na sledećim društvenim mrežama:
Više tekstova od gostujućih bukstagramera možete pročitati ovde.